Белатукадруз

Белатукадруз
ЧУВАРКУЋА

Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

УКЉУЧИТЕ СЕ И ПОМОЗИТЕ

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Мирослав Тодоровић, Песме путовања


Јабука 1(2). Фотографија песника Мирослава Тодоровића, снимљена у родном дворишту...*





Ове године Мирослав Тодоровић је, заједно са Дејаном Богојевићем (награђена збирка је насловљена Преливи, отисци), добио награду „Раде Томић“ управо за књигу о којој пишемо. После Ракићеве награде за збирку Спрам расутих звезда (2007), ево другог признања које је дошло у праве руке. Мирослав Тодоровић полако излази из незаслужене сенке у којој је предуго боравио. Тодоровић, написали смо то у ранијем тексту посвећеном његовој поезији „Болна мелодија поетског жића“, пишући песме склада једну, развијену и вишеслојну, коначну књигу. Један од њених рукаваца чине песме које бисмо, условно, могли назвати путописним. Песме путовања својеврстан су наставак збирке Црно у боји (1994). Обе су, друга искључиво, певале о Африци и укључују се у растковско (на тематској равни, бар) крило модерне српске лирике.
Наслов последње Тодоровићеве збирке упућује нам својеврстан сигнал на који не смемо остати слепи. Не нуде нам се песме настале на путовањима (онда би се унутар наслова обрео и предлог са), већ песме које су сама путовања, посредством песника као својеврсног медија, испевала изнутра, својим гласом. Тај мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних сти-листичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим. Песме путовања имају шест ци-клуса од којих су три последња истоветно названа „Черно-марски кругови“. Они који им претходе су: „Тунишки круг“, „Малтешки круг“ и „Линија хоризонта / мисао даљина“. Песнички се ходочастило у Тунис, Малту, Турску, Бугарску, Црну Гору. Тодоровић се „учланио“ у велику породицу наших песника који су певали о мору, изборивши за себе међу њима једно од најистакнутијих места. Но, када говори о мору, наш песник истовремено пева, присећајући се Ференцијеве психоналатичке теорије, посебно у песмама о Тунису (био је то случај и када је Црно у боји у питању), особеним враћањем уназад, о самом освиту људског постојања, Картагини, општој пролазности. Његово море има метафизички ореол.
Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Неколике песме су поетски записи. Неколике су и насловом означене као дневничке белешке. Има песама у прози. Збирка је испресецана неколиким гроздовима хаику песама. На једној страни, релативно дуге песме дугих стихова, а на другој – хаику проблесци. Но, Тодоровић је и своје хаику песме у овој књизи циклусно организовао тако да један хаику циклус чини управо једну песму. Ова подсећа на непрестано таласање. Сјајан пример за, изузетно ретку стилску фигуру апосиопезу или ретиценцију (говор или песма се неочекивано прекидају и започета мисао се не доводи до краја, те се позива читалац да је сам надопуни, постајући тако песников активни помагач) налазимо у песми „Предео изван описа“ која се овако окончава: Са копна рева магарећа као припев / Свему потом о.
Песник појачава, и раније испољену, склоност ка метафоричком складању синтагми: лирику предела („Јутро у Хамамету“); мисао пута (Исто); уји светлост („Side Bou Said“); светлост бодра („Фрагменти из Картагине“); бурној светлости („Предео изван описа“); тихој светлости („Вече“); слушао музику светлости („Дневник, 12. 08. 2007“); живе антологије светлости („Созополски мотиви“); расута лирика светлости („Безброј огледала...“); жамор светлости („Лирика мора“); Светлост се дописује („Јутро на мору“); сјај тишине (Исто); филозофија тишине („Филозофија тишине...“); тишине камене („Небо бди над пејзажем...“); песма тишине („Стихови књига томови“); тишине слово („Песма као талас“);. Сасвим је очигледна доминација двеју речи-тема: тишина и (посебно) светлост. Притом је светлост и у метафоричкој предности. Тодо-ровићеве песме јесу право, често синестезијско, љескање светлости. Тишина и светлост срца су и неколиких песни-чких слика. Наводимо најпре оне са тишином: Гледам језик тишине („Знакови понад списа“; ова синестезијска слика једна је од најамбивалентнијих у читавој збирци: може се доживети / видети и као оглашавање / проговор, али и као плажење); Ал наступиће страшна тишина / Збориће ноћ у огњиштима (Исто); ... негда народи / Сада томови голе тишине зидина („Фрагменти из Картагине“; не само овде „активиран“ је locus comuni Свет-Књига; у читавој збирци као да постоји меланхолични песник преко чијих се стихова, палимсестно, пише: Јован Стерија Поповић). Потом, оне са светлошћу: Таме дашак у мраку оностране светлости („Фрагменти из Картагине“; пред нама је несумњиво флуоросцентни онострани стиховни дашак); Светли на све стране / Из згаришта белине // Сенке узлећу у видик („Отиске времена брише време...“); Истина овог стиха светлост окамењена („Писмо са Гозоа“). Речи-теме су и: век; хуј; море; талас; шкољка; ветар. Ту су и сталне опседантне речи Тодоровићева песништва: спис; слово; реч; опис; опомена; видело; историја; живот. Неколике речи вреди запамтити: истворити; јава–јара; јутропис; самота.
Песник зна да епифанијски „груне“ оксимороном: И небо је сиво жедно („На трагу за Douz“); Вековима идем ка тој у мраку светлости („Јутро у Хамамету“). Не клони се ироније: Све(Т) је сада само апстракција туристичка / Универзална метафора нестајања („Sidi Bon Said“). Велики је списак споменутих или цитираних уметника: П. Сезан; А Жид; Е. А. По; Т. Мијовић; Б. Петровић; С. Богдановић; С. Игњатовић. За мота су узети стихови: Јона Карајона, Бранислава Драгојевића, Октавиа Паса, Шејмаса Хинија, Јована Христића, Езре Паунда, Веселе Стра-шимирове. (Могле би се утврдити интертекстуалне везе које постоје између њиховог и песништва аутора о којем пишемо.) Неколико пута песник се поетички оглашава: До / живети песму („Знакови понад списа“); Садржај видика у поетику („Таласи, стихови“); Овде је сваки талас стих („Линија хоризонта“); Уче ме таласи песништву / Све те промене из истог у истом / Вазда другом („Таласи, песништво“); Море је песма / Песма Бог („Дневник, 22. 08. 1998“; и у песми „Небеско огледало“ налазимо, опетован, стих: Песма је Бог). Нема потребе посебно напомињати како је поетика Тодоровићева, метафорички усковитлана, добрано „искошена“.
Треба запамтити и следећа аутобиографска оглашавања: После свега / Хрид сам / Острво пусто („Острво пусто“); А ја у свему судба записујем („Sidi Bou Said“). Оно нас поново упућује на меланхоличну слику о свеопштој пролазности: Негда градови сада трагови („Уметност сећања“).
Када пева о природним феноменима песник приро-ду чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Шта је у мору природе човек? Само тварка коју време вара? Време је сагледано из посебног угла. Пев о прошлости најава је будућности. Прошлости је будућност у устима („Фрагме-нти из Картагине“). Трагови прошлог опомена су у трену-тку у којем јесмо да ће и од нас, у најбољем случају, остати – ако ишта остане – само рушевни трагови.
Вреди се понекад и кладити: када будемо били Картагина, остаће понеки талас Тодоровићева певања.


Д. Стојковић

_________
* фотографија М. Тодоровића. Одломак из писма...
Miroslav Todorovic >
Mon, June 1, 2009 7:45 am
To:
zavetine@verat.net
.... evo me ponovo u Nišu, gde ostajem do 10. juna. Pa, ponovo u selo, među "moja" brda. Sve tako, ni tamo, ni ovde, uvek IZMEĐU, dok se negde ne skrasim. Ovde me je dočekao Stojkovićev tekst o novoj knjizi. Koliko sutra poslaću ti 3. primerka, jedan za tebe, a 2 daruj nekome. Bilo bi dobro da to dobije neko ko bi o knjizi svoje utiske, u vidu prikaza, napisao. Voleo bih da te ovaj jav nađe u dobru...

Из нових књига песника из унутрашњости Србије


ИЛУЗИЈА


Осећам
примичеш се из далека
руке сам раширила
у нади плаветној
Душу
закитила цветом
окупану ушушкала
нека сања
Врата срца
оставила откључана
јутрос
промаја дува
Десно око ми спава
отворено
да не промакнеш
а ти ми не дође у сан


Милосављевић Љиљана



CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821 . 163 . 41 – 1
МИЛОСАВЉЕВИЋ ЉИЉАНА
Постојбина срца / Љиљана Милосављевић –
Ивањица : Библиотека ,, Светислав Вуловић “ ,
2007 ( Ивањица : Вега ). 118 стр. ; 30 x 11 цм. –
( Библиотека ,, Лауреати “ )
Тираж 200
ISBN 978 – 86 -85347 – 05 – 4
COBISS . SR – ID 137507852

Заустављена светлост / Мирослав Тодоровић


ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ
ИЛИ ВЕЛИКЕ СЛИКЕ МАЛОГ ФОРМАТА СЛОБОДАНА Г. ЈОВАНОВИЋА

Јовановићева тема у фотографији је превасходно предео људског лица, у сликарству предео са лица Природе. Ове две Божје творевине надахњују уметника да их представи фото-графијом, и сликом. Андрић је сматрао да је лепота замка на човековом путу, био је опчињен магијом предела људског лица. Писао Звезданог неба и људског лица никад се човек неће моћи нагледати...Слободан Г. Јовановић је у подједнакој мери фасциниран лицем човечјим и лицем природе. Бројне слике предела, неколико стотина, чине свеколике пажње вредан опус овог уметника. Опус који се увећава. Ово су велике слике малог формата сликарског мајстора од заната. На њима видимо природу, из њих чујемо шапут који говори да смо само њен сен, да у животу све ишчезава, да је све само њен дашак. Предели су најстарије слике, оне су биле пред очима нашег древног претка, и ево их и на сликама Слободана Г. Јовановића.
И ове слике нас опомињу, Флоберовим речима казано да деловати попут Природе наводе на дубока размишљања. То је све без дна, бескрајно многоструко...
Поезија као извидница свих уметности и сликарство као њено оличење на истом су путу спознаје. Јер, и разлика између песника и сликара је разлика између вербално-акустичког и пластично-визуелног сензибилитета, разлика у материјалу, не у методу. Јовановић песнички преноси слику предела на папир, његов лик. контуре, обрисе, светлост, све оно што чини изразиту личност предела. У игри светлости и сенки овај сликар зауставља светлост, премда модерна физика каже да се светлост не може зауставити. Али , шта је дрво, пањ, шта предео који гледамо, Ван Гогова слика, ако не заустављена светлост. (М. Лалић)
Јовановић је као сликар светлошћу бојом заточио светлост слике предела. А предео је међу првим сликама које човек види и које гледа целог свог живота. Надахнут пределима које види, и носи у себи, Слободан Г. Јовановић већи број слика остварују кадкад и по сећању, слика се јавља после дужег процеса ферментације на начин прве речи песме. Отуда ове слике садрже одјеке виђених предела са ауром тихе носталгије која се очитује у бојама појединих слика. У том новом пределу је дух оних предела који су иницирали слику, ехо лика пејзажа који сликар на свој начин остварује, из свог јаства види.
По својим сликарским исписима Слободан Г. Јовановић је расуо светлост предела са својих путовања, виђења, сећања, из снова, кадкад и вођен вишњом руком чарао је имагинарне пејзаже које је послије у стварности препознавао. У ваздуху ових слика трепери метафизичка светлост времена, те људске мере, која је титрај људског бивства. Она потрђује древну истину (Индијанска књижевност) упитно опомињући: Шта је човек? Блесак свица у ноћи. Казује да у животу све ишчезава и трепери у метафизичкој космогонији предела. Лебди нешто у овим сликама и од наше постојаности и пролазности. Свака од ових слика комуницира са посматрачем у оној мери у којој је посматрач у стању де види и чује, да се у свом обраћању нађе у њеној просторности. Видљивој и метафизичкој. Све је у магији предела чије је једноставно име лепота.
Грчка реч каже да је уметност дивота. „Божји дар, божанска светлост и истина, свест законитог рода, оно што ум јесте и ум није магија воде и завичајних предела или нешто изван нашег поимања“.
Ово су светлосне песме о универзалној лепоти и говору предела. Оне говоре језиком исконске лепоте које не знају за Вавилон. Сви предели расути диљем света „разумеју један другога“ (1. Мојс. 11.7) и чине слику света, као што сви сликари сликају једну слику. У тој једној слици и светлост је слика Предела Слободана Г. Јовановића.
Свака изложена слика је слика песма. Песма коју видимо и осећамо у свом бићу, осећамо њену етеричност у атмосфери слике која нас обасјава. Из тог осећања ми налазимо нашу слику, слику у којој се и дах наше духовности препознаје. Ово је, напосе, књига песама чије су речи боје, оне којима је и наш далеки предак у праскозорје времена сликао своје пределе који се чују, и, у Пределима С.Г.Ј. Јер, Јовановић је песник који се изражава палетом. Речима старогрчког песника казано (Симонидес са Киоса, 556-468 п.н.е):слика то је нема поезија, поезија, то је звуцима испуњена слика.
Слободан Г. Јовановић је сликајући стварао и одгонетао лепоту Предела. Светлост ових предела је увек друга, иста, а увек друга. Јер, треба имати на уму да не видимо ни ваздух, без кога живот није могућ. И, зато треба гледати, и видети. И ове слике сваким новим гледањем биће нам другачије, дубље, просторније. И нашем оку, и нашој души. И зато гледајте, и у мислима запутите се у свет ових предела**.

Ђурђиц, 2008. Мирослав Тодоровић

_______


* Слободан Г. Јовановић, рођен 15. јула 1949. у Нишу.
Завршио Академију за филм, позориште, радио и телевизију.
Члан УЛУПУДУСА од 1984. године
Предаје фотографију на Факултету уметности
и Електронском факултету у Нишу.
Живи и ствара са Машом у Нишу.

** Изложба слика У Културном центру у Сврљигу,
Дани Гордане Тодоровић

Dokumentarni filmovi ZAVETINA