(....)
Руски мислилац Александар Панарин, носилац угледне Солжењицинове награде, у тексту „Народ без елите: између очаја и наде“ указује да сопствене елите локално становништво већ одавно не може да надзире, јер су елитисти своју судбину и интересе, како каже Антонић, везали „не са сопственим народом, већ са глобалним системом богатства, моћи и престижа, у који настоје да уђу тако што ће му као послушне работнике привести цео свој народ“.
Жртве транснационализације елита су социјална држава и национална сувереност, а капитализам од производног постаје паразитски, шпекулантски. У Источној Европи елитисти се јављају као „модернизатори - вестернизатори“, који не желе да чекају резултате модернизације скупа са својим народом, него хоће да одмах живе у богатствима глобалне врхушке. Они мрзе сопствнеи народ, оптужујући га за „национализам“, „традиционализам“, „заосталост“, и сав свој живот, од школовања и лечења до одмора и забаве, почињу да проводе у иностранству. Народ упада у гето- беду четвртог света, и једини циљ му је да емигрира из јада и безнађа у коме се нашао. Гетоизирани губитници транзиције бивају подвргавани најоштријим нападама елита у убеђивању да су сами криви за убогост у којој су се обрели. Ти вербални напади само су припрема за „светски грађански рат“, то јест за ликвидацију светске сиротиње (план за ликвидацију се крије иза глобалистичке приче о „златној милијарди“ срећника што на планети Земљи могу живети „пуним плућима“).
Сиротиња се напада као заостала и крива за своје стање управо зато што транзициони пљачкаши (тајкуни и њихове партијске и интелектуалне слуге) не могу да објасне народу зашто се обрео у таквој беди, а обећавали су му куле и градове чим транзиција прође. Пацијент је крив зато што је болестан!
Панарин сматра да обнова народа мора почети од обнове његовог морала. Народу треба објаснити да он није крив зато што су га тајкуни опљачкали, зато што не зна енглески, пише ћирилицом и слави Божић 7. јануара. „Ми“ не треба да постанемо „ОНИ“ да бисмо били достојни постојања. „Ми“ морамо спречити „њих“ да нас истребе као „неприлагођене“ и после тога нам отму земљу и имовину.
Зато се у транснационалну елиту у земљама у транзицији регрутују они које поменусмо малопре: професионални србофоби, бивши компартијски идеолози, титољупци и титоугодници, и слична тевабија. Они су образ давно бацили под ноге. Неуспели у правом академском простору („философ паланке“ не само да није дипломирао философију, него није окончао ни књижевност, Миша економиста нема диплому Економског факултета, Теофил десрбизатор има само чаланске књижице разних библиотека - од читања није стигао да студира), они су СТРУЧЊАЦИ ЗА СВЕ, и, попут правих Титових комесара, углавном несвршених студената, постају „комесари модернизације и мисионари вестернизације“ (Панарин).
Задатак праве елите једног народа је да се глобалистичкој елити хедониста - бубашваба (у оном смислу у коме Мило Ломпар види „бубашвабу“ као човека за кога постоји само „у се, на се и пода се“ и carpe diem философија) супротстави истином, коју Антонић јасно дефинише: „Нема заједнице уколико њени чланови не претпостављају опште појединачном; без спремности њених чланова на самоодрицање; без самоограничења зарад других; без пожртвованости. А ако нема заједнице, нема ни демократије; нема ни слободе; нема ни грађанина; коначно, нема ни човека“ (стр. 265).
Новом тоталитаризму који, приватизујући јавну сферу зарад добра глобалистичке квазиаристократије, морају се супротставити људи који, по Солжењицину, нису спремни да живе у лажи. То је, како је велики руски писац говорио, НОВА ЖРТВЕНА ЕЛИТА. Она ће се, наравно, наћи на удару квазиелита политичких и идеолошких, и то по наређењу Великог Брата неког од транснационалних центара моћи. Она мора бити свесна да је чекају немилосрдни ударци - не само симболичког клања и вешања у „Пешчанику“, него реални, попут хапшења и прогона због „говора мржње“ Ко зна, можда Антонића сретнемо у неком од затвора либерално - демократске Друге Србије, чије се лице, искривљено од мржње, већ помаља на блоговима „слободарске“ Б92? Зар, „во времја оно“, Мајка Латинка, Жика Европејац и други родитељи Друге Србије нису певали: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, / и нашу ће осетит пест“?
ЗАТОЧНИК „ЈЕЖЕВЕ КУЋИЦЕ“
Док сам листао нову књигу Слободана Антонића, све време ми је била на уму „Јежева кућица“ Бранка Ћопића. Коме је родитељи или деде и бабе нису читали у детињству? Ко није запамтио Јежурку Јежића који „ловом се бави, често га виде, / с триста копаља на јуриш иде“, и кога знају и вук и медо, а „змија га шарка по сву ноћ сања“? Љубазно се одазвавши лијином позиву на ручак, јеж одбија да се превише задржава, да би стигао до своје кућице пре мрака. Радознала лија мисли да Јежурка Јежић поседује раскошни двор, па хита да види шта тамо има. Успут јој се придруже вук, медвед и дивља свиња, који су својих брлога спремни да се одрекну за добар ручак. Стигав до јежеве кућице, они схватају да је реч о убогом станишту („колиба твоја права је баба, / кров ти је труо, постеља слаба“, веле му незвани гости.) Јеж им мирно одговара: „Тај дом је скроман, али је мој: / ту сам слободан и газда свој“. И, наравно, скреше им у брк: „То само хуље, носи их враг, / за ручак дају рођени праг“.
Учинило ми се да је Слободан Антонић тај Јежурка Јежић наше интелектуалне сцене: спокојан и миран у свести о свом културном идентитету, с „триста копаља“ ерудиције и списатељске вештине, спреман да се одазове позиву сваке „лије“ нашег квазиплуралистичког медијског простора и да учествује у полемичкој трпези за коју је позван, он се не плаши никаквих вукова, медведа и дивљих свиња „другосрбијанства“, па им, сасвим у складу с Ћопићевом поуком „Тај дом је скроман, али је мој“, поручује:
>> Требало би коначно да се неко у овој култури нађе ко ће да устане и каже им: „Господо, ви сте појам културног рата превише буквално схватили! Ви институционалне монополе користите као тврђаве из којих крећете у освајање и пустошење околног земљишта. Тешко да ћете моћи тако да наставите. Има још у овој земљи људи који верују у нешто друго осим у 'транснационални прогресизам'; још је у овој земљи људи који верују да човек има и нешто друго осим стомака и гениталија; који верују да памет није одлика само садашње генерације, већ да су и претходни нараштаји понешто знали и оставили нам у наслеђе; који се не стиде што су део овог народа и који су спремни да понесу његово име; који верују да се голгота и распеће не лече бескрајним конформизмом са моћником, већ стрпљењем, борбом и васкресењем".
И ти људи треба да им коначно кажу: „Борићемо се! више мирно посматрати како преузимате институцију по институцију, стопу по стопу, све док не окупирате целокупно друштво. Черчил је, у сличној прилици, када је требало пружити отпор силницима, рекао: 'Борићемо се на плажама; борићемо сс на пољима и на улицама; борићемо се у брдима. Никада се нећемо предати'. И ми, господо, борићемо се са вама свуда, где је то потребно. Борићемо се по новинама, борићемо се по сајтовима, борићемо се по трибинама; борићемо се по књигама, борићемо се по позориштима, борићемо се по галеријама... Никада се нећемо предати! Показаћемо да су наше вредности боље од ваших! И сигурни смо да ће, на крају, и ова земља и ова култура - победити!".“
Читајте књигу „Културни ратови у Србији“. Она ће вас охрабрити и вратити вам веру у снагу разума обасјаног љубављу према Истини и вољом да се Истини служи.
Владимир Димитријевић
