Белатукадруз

Белатукадруз
ЧУВАРКУЋА

Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

УКЉУЧИТЕ СЕ И ПОМОЗИТЕ

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ БАШТОВАНКИН СИН

 


Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ | БАШТОВАНКИН СИН

 

    

Плећке – као предњи калкан од запрежних кола. Глава лепа, велика, а коса валовита као бразде у орању што се љаскају иза плуга. Очи зелене као код старих мађионичара. Кад те погледа, скрозира те као рентген. Најтврђе орахе коштунце крцка једном руком. Његов камен са рамена лети три секунде дуже од других бацача. Нико од сеоских момака није волео летње ферије кад у родно село нагрну школарци. Тад и средњошколке и сељанчице само у њега гледе, у живу мушку икону. А он стидљив. Кад му девојчићи назову добар дан, поцрвени као младица. Уз све то је и - одличан ђак.

А кад Мужарчеви чобани почну да секу лисник за зимску прехрану стада, тад на земљу неизоставно мора да падне септембар као двокрунац у крајцарицама. Млада сеоска муштина одахне од љубоморе јер је време да се мало поварошени ђаци и студенти опет врну у те њихове високе школе. Али без њих село да нагло замре, оглуви, замукне, не дај Боже, као да су отишли на фронт, а не у школске клупе. Са њима оде и Баштованкин син, како су подсмешљиво иза леђа звали нашег сестрића Александра Ненадмашног у мушкости, лепоти и памети, кога су и младе професорке умилно гледале, како се зуцкало. Али њега су, ипак, чекале праве туче са каратистима из гимназије, градским мангупима који су жарко желели да га пребију, понизе и разбију фаму о његовој непобедивости. Он о тој завери je сазнао тек касније.

-Морам да бијем овог сељака, рече један градски каратиста, коме ни гитара, ни вокално иструментални састав -ВИС, ни свирке на игранкама, нису помогле да буде главни фрајер у гимназији.

-Ниси луд, ваљда. Видиш да ће да нас бије обојицу, одвраћа га комшија и другар.

-Хоћу, баш да видимо ко ће кога, рече каратиста, и одвали шамар из чиста мира Александровом најбољем другу и пријатељу, у ходнику на великом одмору.

-Зашто те је Концељ ударио – пита га Александар, кад му се друг пожали на силеџију.

-Без разлога.

-Где је сада?

-Ено га у учионици код прве клупе.

Александар се у троскоку нађе пред њим.

-Што си ми ударио друга?

-Шта те заболе… дрско му одговори.

Александар пребледе у лицу, изнад стомака му се отвори чакра и нека сила му се разли по целом телу. Очи му се раширише, море – искрљештише. Страх те да га погледаш. Каратиста поче да млатара рукама испред њега, а Баштованкин син му сасу десетак песница у лице, брзином оне машине за бројање папирних новчаница у банкама, онда га ухвати преко пола и као јаловицу брепну о под. Заседе му на груди и поче песницама да га “шминка” по лицу. Кад му из рње потече крв, Александар га пусти, а Кончељеви пајтоси га одведоше у тоалет да га умију и зауставе крварење.

Тако се проведе први од каратиста који насрну на ђака сељака - Баштованкиног сина.

Боље је да човеку скрешеш све у брк, него да га ритнеш у задњицу као последњу сковлу. Такво понижење не би истрпео ни најгори бедник у селу, ни последњи просјак у граду. Онај што камчи на мостићу. То се не опрашта никоме, па макар то био и сам краљ или председник државе. Тај шут се често главом плаћао међу љутим Моравцима. Приглупог Обрежанина, погорђеног каратисту са црним појасом првог дана, превари плитка памет да насред градског моста, у самом центру града, шутне у задњицу Баштованкиног сина, нашег сестрића Александра. Овај се окрену и иза себе угледа вижљастог момка, равног њему по висини, из другог одељења гимназије, кога до тада није ни примећивао, и само му хладнокрвно рече:

-Је л` хоћеш да сиђемо у доњи парк? Ено је милиција на раскрсници.

Овај плиткоумац као да је то и чекао. Чак први одважно пође напред. Баштованкин син даде торбу свом најбољем другу Теофилу и кад их дрвеће заклони од улице, каратиста поче да маје рукама и ногама, изводећи неке кате, кобајаги да се загреје и заплаши противника.

-Зашто си ме шутнуо?

-Зато што ми је воља. Тако ми се хоће, одговори дрзник.

Александар му приђе ближе и започе серију директа у лице, овај га шчепа обема рукама преко леђа, у намери да га собали, али га Александар одиже од земље и трућну као дулек на стазу. Леле мајко, тек сад настаде канонада песницама у чељубине обрешког силеџије. Носиоцу црног појаса у каратеу, лице поцрне и поплаве од батина.

-Је л` ти доста? - пита га наш сестрић, очигледно сажаљив на нас ујчеве.

-Јесте.

-Извини ми се.

-Нећу.

Онда Александар зададе још неколико удараца у његову челенку, у војми оца, и овај тек онда једва превали извињење, преко пукнутих усана. Сутрадан у гимназију донео је лице чивит боје и лагао да га је ударило дрво док је секао мотку на дрвљенику.

-Одлетело и погодило ме, објашњавао је.

-И тако седамнаест пута? – добаци шаљивџија из групе. Сви су већ знали да је то “ручни рад” Баштованкиног сина. Многи су му честитали, пре свега они гимназијалци које је овај насилник кињио и малтретирао четири дуге године. Човеку се тако хтело.

Карате лудило, источњачка вештина, залудела је младе. Говорило се да је карате одбрамбена вештина, да каратиста не сме први да напада, а онај ко зна карате третира се као да има хладно оружје у рукама. Многи дечаци су се плашили оних за које се знало да иду на тренинге у карате клуб. А они су се шепурили на игранкама и на корзу. Били су главне фаце у граду.

Опет један градски несретник се полакоми и неком финтом изненада удари Баштованкиог сина, пред заједнички час фискултуре трећег и четвртог разреда гимназије. Сви трећаци почеше да аплаудирају свом другу, темељитом и крупном каратисти. Без речи примедбе Александар га марну два три пута „онако по сељачки“, стеже га у своје руке-менгеле, тресну на бетон и седе му на груди. Онда по старом – удри насилника. Песнице му брже севају од трептаја ока. У једном трептају, севну му три-четири песнице.

Утом дотрча професор физичког васпитања, једва одвоји Александра од немоћног каратисте, замаши да га удари, али кад погледа у Александрове очи, утроња се профа. Побеђени каратиста био је његов рођак, што су сви знали, а то је потврђивало и заједничко им презиме, па је у њему, ваљда, прорадила и рођачка крв.

Кад су видели да карате не значи много у тучи, бројни млади Моравци напустише карате клуб у нашем граду. Да узалуд не губе време. У клубу осташе само неколико иском-плексираних Црногораца. Спаде им књига на три слова.

И тако Баштованкин син распрши фаму о новој и моћној карате вештини. „Ко зна карате, као да има хладно оружје у рукама. Толико је то опасно“, говорили су полицијски сарадници. А млади каратисти, синови повлашћених буџована са градског кеја - кејци, понашали се као да су они ослободили варош `45. Сви им се склањали с пута. И тако Баштованкин син направи проблем тајним службама и полицији. Све што су хвалили преко својих изабраних пулена, плашили људе и ђаке-сељаке каратеом, наравно, и контролисали их на тај начин, одједном паде им у воду.

И до данас се још увек о томе прича. Ако не верујете, питајте Микија Ђолиног. Он је прекјуче поново чуо ту исту причу у кафићу.

 

 

ДА ПРЕЂЕМ ПРЕКО ТОГА МОСТА?

 








КУМРИЈЕ (гугутке)

 

GOOGL је упоран: Подсетите се!


03.04.18 , око 18:40 . јужна Шведска. Срна у снегу не тако далеко....


*   * 

Чега да се подсетим? Тога што ми сугерише вештачка интелигенција, направљена за фирму која је требало да ради за војну шпијунажу?

Је ли ово шпијунска ујдурма?

*  *

Радије пијем водику, еликсир наших прадедова, Која рези. 24. дан. Тзв воћна туршија (крушка, зрела, лимунка, мушмула, јабука шуматовка, трњине, шипак...) Изворска вода. 4 литра воде на килограм воћа. Буре од 120 л.


Овако то изгледа сада. Кроз шест дана ће бити готова. Спремна.  Изврсно воћно пиће за зиму. Без икаквих домуњђавања, додавања, фризирања... боље од свих индустријских сокова које сам пробао у животу....


*  *

Док сам ишао да наточим водику у магазу, угледах једино зелено што је преостало у дворишту у децембру... Маслачак. Уз белу телу.


Брдашца опалог и трулог лишћа покуписмо пре неки дан, кад су престале кише и ветар се зауставио на неко време.

У ствари, има зеленила и у доњем делу дворишта (виноград, део баште; живнуо влашац...)

Кад сам пришао ближе сребрној круници маслачка, нисам приметио да и средном децембра цвета, и да ће наставити да цвета и до краја месеца ако не падне снег.






*  *


Сад се мало боље види цвет, али пупољак једва...


















*  *

Зима је "сито", чисти зелено и црвено, мушкатле и невен, рузмарин и љубичасти бољиљак.

Као  што је и рат "сито, за прочишћавање војске".

Као што су и подмукле завере светске често одлично осмишљене, где се нису бирала средства да би се остварио програм АнтиХриста.

.....

Али, боље да погледам да ли се испекао домаћи хлеб тврдокорац...


Оооо, скоро да је печен, чак мало и препечен. Јер више не купујем хлеба. То што продају у дућанима, то је хладно, и следећег дана неће да га једу ни кокошке ни свиње!

Али шта ви причате? Шта ви умишљате? 

Стиже ми порука са другог телефона. Са оног који се пуни.

- Ко сте ви?


*    *

Ко сам ја, ха-ха? Хлеб који има и друго лице? Премазано свињском машћу?


*   *

Или ова фигура, контура профила Белог ?





Видите, ту се нешто назире? Бела контура у том полумрачном контексту као да  зрачи...


*  *

Можда на фотографији тај лик има лице и изгледа овако?



Јесам ли то ја из неког времена после потопа, или на повратку из рата?



Или је то Неко други? - Онај други кога не волим, кога се прибојавам, како рече једном Једна?

 

*  *

Изрезан из тамног оквира? Двојник са социјалдемократским изношеним качкетом?


Не може се знати сасвим тачно...



Маслачак, да се вратимо на чудо у децембру, има корен који расте до два метра у дубину земље, као и попонац, онај што цвета бело, али што млада стабаоца ораха уме да задави као удав јелена или газелу...


Штета што маслачак није женско ...


Светлост из друге собе ближа ми је од лажи и подстрекавања да пређем преко тога моста који може да издржи батаљон војника. Нити су такве за песнике, ако то заиста јесу, нити је песник идиот.

 


Ретко се смејем, веома ретко. Јер не капирам брзо, него успорено...веома успоореееннооо! Али кад прође неко време и кад саберем два и два, три и седам, и 50 и 51, дођем до правог резултата, не уз помоћ штоса званог deus ex machina,већ захваљујући доброј шљивовици, пијанству и стицају најнеочекиванијих околности............

Осим на овој слици...


 Али зар сам ја то на овој слици, ја? Зар то није неко који је дошао ко зна иткуда?Можда из тих облака на крају поља, где има живог блата у којем је потонуо један пастир туда чувајући овце, што је у неком од последњих ратова неком момку везаном за дрво с пресудом написаном на прсима, одсекао својом бритвом мртвом прст злог златног прстена...

Само му је перчин вирио испод шешира, томе грешнику.... 

 Најслађе се смеје онај који се последњи смеје!

 

ПОВОДОМ ГУГУТКИ

 Пронашао сам, прелиставајући Албуме слика бескрајне, поред осталог, и ове призоре (мај - јун,2020.) ...Откуда све то навире?

 


 














Откуда долазе снови?

 


..

Зашто гугутке у јатима насељавају пусте авлије?

 


 Одлазе ли због ових малих лајавих паса?

Или, можда, због мачака имућних суседа који их не хране?

 ...

 


Или их, због нечег, одбијају парови сувише заокупљени собом, застрашивањима и бојазнима?

. .

Заокупљених јурењем водопада, клисура, кладенаца манастирских, својим олеандрима  и саксијама са белим крупним цветовима?

Налик на намирнице у фрижидерима након ванредног стања, искључења струје, одмрзавања замрзнутих јагода, харинги...?


....

Или гугутке у паровима имају инстикт да препознају да парови људских створова опседнутих нечим нису прави парови, већ случајно спојени човек и жена, измучених нечим, неиживљеношћу, фантазмагоријама и покушајима да прикрију бесрамност света и хипнотизера белосветских, грамзивих богаташа и тзв. дрвених доктора, авети логора...

Стравом је као паучином обмотана планета Земља? И кукавичлуком. Као сребрнасти хијероглифи виноградарских пужева у башти, по баштенској стази. И гле, тих потписа све је више. И парења пужева ноћу, или у зору...

...

....

Скривањем, избегавањем, бекствима по Србији, по салашима и манастирима, по круговима које је направила подметнута куга, пре века и по, и онда када је онај Књаз кога толико величају овејани од кукоља крипто-мађионичари,таманио све коњанике супротне клике, и пунећи телесима један једини римски бунар у околини, све док га побијени запремином својих тела нису затрпали, ехеј!

Толико побијених сељака, монаха, девојака, жена, деце...

Можда наши нејасни снови навиру из тога правца?


Не из лепоте коју опоганише Турци (Манасија), или остатака других српских манастира, не из тих планина, неће доћи обнова, жељено,јер ...


Јер су шуме, и планине, отровнице и звери населиле...

Гугутке знају, кумрије наше, нешто више од нас.

И шакали, што ноћу упадају у умањена села

да лове наше мачке и псе...

 

*


Сањао сам три бунара

свеже ископана

у воћњаку крај потока.


Јуче. А данас стих

искрсну у магази

из балона воде

изворске...


Сетих се

воћњака

у коме су бунари

ископани.


У закоровљеној авлији

лопова у невољи.


Сановник ме гура улеђа

као ветар.

Да се надам

толковању

тумача снова?

Признању са више страна?


О, ооо!!


Биће и то једног дана

кад на врби роди

грожђе...


08.12.22 08:21


 

..

ГУГУТКЕ

 На крошњи ораха, очерупаној пред зиму, иза наше "Велике магазе"





Нешто пре три поподне, у овим суморним децембарским данима када дан окраћа толико да док лупи човек дланом о длан, дан прође. - Приметио сам да гугутке, читава јата бирају за своја ноћишта опустела имања, дворишта. Некад је то било пољопривредно добро Економија, затим градине између месног стадиона и прве двоспратнице у овом селу, тј. куће пок. мајстора Боре Живковог (Мезулана), затим авлија Варадинке Мечкине, па кућа у којој је онај бугарин  повратник са голог Отока цепаницом расцопао главу проф. француског. Затим, је то постало двориште које је некад припадало Стојану Буњебцу, који је скончао на затворском гробљу у Забели. Па онда су се гугутке преселиле негде другде. И вратиле се у бивше двориште Буњевчево, након што су осветници умлатили на спавању једног несрећника. И још увек су ту. Као да их привлачи пустош, задах злочина, ...Боже, сачувај!

 


 



Dokumentarni filmovi ZAVETINA