УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 12. новембар 2015.

Bosanske piramide 2013 prvi dio Akcija Online

понедељак, 15. јун 2015.

РТАЊ – НАЈСВЕТИЈА И НАЈМИСТИЧНИЈА СРБСКА ПЛАНИНА / МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ





         Зашто се Ртањ и данас сматра најсветијом српском планином? Да ли је њен највиши врх Шиљак (1565 м) у облику тростране пирамиде уствари прво светилиште богова? Да ли су овде сишла прва интелигентна биће из свемира и убрзала развој човека на Земљи? Можда је баш овде, око Ртња, у пречнику од 500 километара настала прва напредна цивилизација? На које изворе се ослањамо и којим подацима подупиремо ову претпоставку? Шта све крије унутрашњост ртањске пирамиде? Можда је највећи песник старог века, мистик, краљ и полубог Орфеј управо овде приређивао своје Орфичке мистерије и ту сакрио своја дела: песме, 87 химни и „Свету историју“, писану на златним плочицама-листовима, као и своју фрулу и златну харфу?
         Са овим и сличним, а гласно постављеним питањима, подгревам интересовање мог пријатеља песника Ђака Симеона, док полазимо из Ђерђелина ка Ртњу. Испоштовао сам његову жељу да види  Ртањ – србски Парнас. Предлаже да држава донесе одлуку да се на врху ове свете планине сахрањују највећи србски песници, уз посебне древне орфичке церемоније.
  
ПЛАНИНА СТРАХОПОШТОВАЊА

      Ако нека планина у Србији својим природним ауторитетом заслужује да се пред њом стоји у ставу мирно, онда је то пре свих Ртањ, кажем сапутнику док излазимо из аутомобила. Он климну главом у знак одобравања.
         Величанствено дело природе или врхунски артефакт неке древне супериорне цивилизације, тек тространа пирамида Ртња од свог постанка изазива страхопоштовање. Изреку „ човек се боји времена, а време се плаши пирамида“ тек сада доживех у свој пунини, односно умно-срдачно.
         Није случајно бард српског песништва академик Миодраг Павловић назвао Ртањ „српским Олимпом“. Романтичару Ђури Јакшићу моћна пирамида ове планине је послужила као инспирација за најчувенију родољубиву песму „Отаџбина“ која почиње стиховима: „И само дотле, до тог камена/ до тог бедема.../.
 И савремени србски „Орфеј међу шљивама“- Добрица Ерић походио је највиши врх Ртња и у књигу утисака, која се налази у разрушеној капелици на врху, уписао следеће стихове: „Узимам перо и почињем да пишем по небу“.
         Занимљив је податак, Симеоне, да нико од бројних проучавалаца ове планине није умео тачно да објасни значење речи Ртањ, зар не? Мој сабеседник ми опет потврди.
         Древни србски назив за кичму је – ртњача или рта. И то се не односи на целу кичму, већ само на последњих пет пршљенова који су срасли. Тих пет сраслих пршљенова имају готово сакрални значај. Они држе 28 осталих пршљенова, они човека чине усправним под небом, то је база човековог костура. Без ње човек би се увијао као змија. Треперио као вејка. Та ртњача или рта човека чини боголиким.
         Ртањ је дакле кичма. На први поглед – кичма земље, која се преко њега упире да дохвати небо. Ртањ је соха која истовремено подупире и небо. Али Ртањ има дубље, мистично значење: РТАЊ ЈЕ КИЧМА ЧОВЕЧАНСТВА.
         „Како то“? – Симеон није ни морао да постави питање, јер су то пре њега учиниле његове очи.
         Није још време за ту причу, али ћу ти је свакако пренети, Ђаче, кад за то дође време, рекох му и прочитах на његовом лицу истовремено и нестрпљење и разочарање. Одлучих због тога да продубим његову знатижељу. За почетак ћу ти цитирати чувеног светског писца и футуристу Артура Кларка, који је тако дубоко умео да оде у будућност, али и у прошлост, па је о Ртњу рекао, препричавам, отприлике следеће:
„Ртањ је најмоћнија пирамида света. Пирамида је стара најмање од 300 до 500 хиљада година. Почетна цивилизација која ју је саградила била је супериорна. Ртањ је био центар света“.
         У овај центар света долазио је и Салинас Прајс, да се диви артефакту гигантске цивилизације у прошлости, и да отвори очи „слепима код очију“, као што је то учинио пишући о србској Троји у Габели, у свом делу „Хомерова слепа публика“. Лишена духовности и наша наука је слепа. Парцијална. Види делиће, али не и целину. Материјалистичка. Самодовољна и самозадовољна.
        Замисли, Симеоне, ситуацију у којој би неко умнији и просветљенији ово исто тврдио генијалном географу србском и светском Јовану Цвијићу, док је овде боравио. Шта мислиш како би одреаговао онај сорбонски рационални ум који је исписивао границе  прве Југославије у Паризу?
         „Вероватно би само одмахнуо руком и слатко се насмејао“ –  брзо одговори Симеон. Да, и ја слично мислим. Чак верујем да би се и озбиљно наљутио, да му је рецимо,  неки признати стручњак из биофизике, тада рекао, као што сада тврди, да Ртањ није само дело природе, воде, ледника и вулканске лаве, већ да „архитекте те древне цивилизације су имале техничке могућности да размекшају камен и обликују га по својој жељи и потреби“.
          Нема потребе да даље претпостављам како би се понашали Јосиф Панчић, Феликс Каниц и многи други учени људи, који су видели овај кичмени стуб природе и човечанства, после сличне опаске. То би сматрали за јерес или научну фантастику жилверновског типа.
         Осим што са спољашње стране изгледа као пирамида, шта га још чини привлачним и мистичним, да ли знаш да је Ртањ и пирамида у својој унутрашњој структури? - питам свог сапутника док окрећем кључ у брави волана и настављамо пут према насељу Ртањ.
         Ртањ је пирамида на макро и на микро плану, веровао ти или не, Симеоне. На макро плану то се види и голим оком, а на микро нивоу Ртањ је сав обавијен невидљивим пирамидицама у молекуларном облику. Наиме, у кречњачком саставу ове планине има силицијума, који у молекуларној форми се пројављује као пирамида, значи у његовом саставу кристали који обавијају ртањску пирамиду јесу у ствари мали космос, голим оком, невидљивих пирамида. Можеш ли да појмиш тај океан пирамидица?

РТАЊ ЗАВЕТНА ПЛАНИНА
НЕБЕСКИХ СТРАЖАРА

       Али нас, као песнике, језичаре и истраживаче пре свега интересује када је Ртањ добио име и шта етимолошки значи  тај појам? – враћам разговор на терен лингвистике, односно палеолингвистике.
      Одговор ћемо потражити у Књизи Еноховој. Енох је био препотопски пророк, којега спомиње и Библија, али његове књиге нису уврштене у корпус Старога завета. Међутим, Књига Енохова је ушла у састав етиопијске Библије, коју користи Етиопијска Православна Црква. У седмом поглављу ове књиге говори се о мешању „синова неба“ или „анђела“ са „кћерима људским“, који су потом сишли на Земљу: „Када се у те дане синови људски намножили, родише им се кћери љупке и лепе. Када их угледаше анђели, синови неба, заљубише се у њих, говорећи: „Изаберимо за се жене из рода човечијег и зачнимо децу“. Њихов вођа Самјаз, на то рече: „Бојим се да сте можда неспособни за тај подухват“. Али они му одговорише: „Присежемо. И обавезујемо се да своје накане нећемо променити, него ћемо завршити што смо наумили.“. Потом сви присегнуше и обавезаше се узајамним проклетствима. Укупно две стотине њих сиђоше на АДИС, врх планине АРМОН,  јер су на њих присегнули и обавезали се узајамним проклетствима“. Стари Срби и Власи ову планину и данас зову АРМАЊ или АРТАЊ. Овај други назив  је данас, додуше, у чешћој употреби. Међутим, можда баш први, скоро заборављени,  назив АРМАЊ,  може да нам да одговор на питање шта значи назив ове планине. Ако су „синови Божји“ сишли на АРМОН, како каже Енохова књига, онда можемо претпоставити да је АРМОН исто што и данашњи АРМАЊ. Само прелик првобитног имена, а што је резултат миленијумских језичких деривација овог назива. Ако су се „синови Божији“ баш на АРМОНУ заветовали-присегнули и обавезали се, онда би значење планине РТАЊ од тада могло да се тумачи као – заветна планина синова неба. Код Срба су се изгубили облици АРМАН, АРМАЊ  и АРТАЊ и остао је, ваљда, лакши за изговор – РТАЊ – заврших излагање кључном хипотезом у жељи да видим његову реакцију, пошто сам намеравао да  то и објавим у књизи коју припремам.
  
корице романа
   Симеон Ђак овога пута се понео слично  као француски професор са Сорбоне, код кога је докторирала Олга Луковић Пјановић. Када је париски професор саслушао Олгино  бриљантно излагање, рекао је: „Колегинице, не слажем се са Вама, али немам контрааргументе да Вам се супротставим. Честитам“.
     - Саво Мирославе, твоја хипотеза звучи убедљиво, али ипак нисам баш сигуран у све то. Тачно је и да језик боље памти од свих материјалистичких научних метода, али да ли је то баш тај Армон или Армањ, Бог Свети ће га знати – прокоментариса Симеон.
    Сутрадан без Симеоновог знања удесим са управником једног од бројних ђерђелинских  позоришта што зврје празна, јер народ неће више да верује у позоришну магију, пошто се она преселила у свакодневну политику и претворила у телевизијски циркус. Веровао сам да сала неће бити празна, али нисам ни смео да помислим да ће је Ђерђелинци испунити до последњег места у партеру и на балкону. А многи су све време стајали наслоњени на зидове храма богиње Талије. Приходом од улазница, хтео сам да помогнем великом песнику, да макар толико учиним за њега и за севап души. Симеон се изненадио кад сам му уз јутарњу кафицу саопштио да вечерас има предавање, и да су све улазнице распродате. Сркутао је кафицу, отпухивао кратке димове цигарете, ћутао и климао главом, као мудрац кога ништа више не може да изненади, јер је овај свет људи и прозрео и презрео.

(Извор: Одломак из романа „Тајне и чудеса града Ђерђелина“, стр. 54-59; издавач Удружење Свесловенске учености Београд, 2014. Роман је добио награду за најбољи рукопис на конкурсу издавача)


недеља, 14. јун 2015.

Куда иде Србија / Горан Манић

(препоручени чланак, НСПМ понедељак, 02. април 2012.)

        Из Увода

Географско-политички појам "југоисточне Србије" обухвата област западних страна Старе и Влашких планина, до обронака Суве планине и тока Јужне Мораве. Административно: опшине од Пирота до Босилеграда и Трговишта. На овом месту обратићемо пажњу на општине: Димитровград, Бабушница, Црна Трава, Сурдулица, Власотинце, Босилеград... У оквиру географско-политичког, ове крајеве повезује појам - СИРОМАШТВО.
Историјски, од средњег века, ови крајеви припадају Византијској царевини, односно њеним (углавном!) вазалним областима Бугарске и Србије. И у овим временима ови крајеви су по правилу погранични. Турским освајањима постају мање-више централни део европске Турске. Становништво је готово у потпуности православно-хришћанско. Но, следујући државно-политичке оквире, опет погранично-прелазно, припада Бугарској и(или) Српској православној цркви.
пиротски ћилим
Привредно, ови крајеви су претежно сточарски и земљораднички-колико је то у функцији сточарства. У XX веку се интензивно развија специфична радно-најамна оријентација на најтеже и најмање плаћене послове у грађевинарству - ПЕЧАЛБАРСТВО. Периодично, али ипак у сталном паду, сточарство и печалбарство остају основни животни извори. Известан развој индустрије после II св. рата је сувише скроман и кратак да би оставио озбиљнији утицај. У најновије време, пропаст сточарства и индустрије и опадање печалбарства, доводе до тога да можда 3/4 прихода долази из државног буџета (пензије, општине, школство, здравсво...).
_____________
Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.
За разлику од I у II свeтском рату становништво ових крајева учествује много мање. Бугарска окупација је, такође, много блажа (од немачке, усташке, шиптарске, мађарске...) (Још једна бугарска окупација и још једно незнатно проширење Србије на њен рачун. Последице рата у овим крајевима су сразмерно мање него у неким другим крајевима Југославије. То је случај и са српским и са бугарским становништвом. Ипак, сваког своја рана више боли, па ни овде нису биле безначајне. Једна од последица рата и Резолуције Информбироа и затегнуте ситуације између држава су и српска и бугарска страдања. Далеко од тога да је постојао систематски и организован притисак на Бугаре, али у времену СФРЈ јесте постојао као извесна национална дедоктринација. Уосталом, стратешка политика комунистичке СФРЈ је била (према свима!) "пригушавање" националног. У суштини, овдашњи и Срби и Бугари су остали сиромашни и удаљени од својих матица.) Да се разори није имало много шта! (У току НАТО агресије скоро да и није било бомбардовања. Извештај једног НАТО-пилота је говорио да је, по његовом увиду, овде неко већ извршио бомбардовање! Само је, у ствари, видео уобичајено стање.)
Не може се рећи да комунистичке власти нису нешто елана уложиле и у ове крајеве. Изграђене су школе, домови културе, нешто путева и редован транспорт, први пут је у овим крајевима организована редовна здравствена заштита, нешто индустрије у виду мањих, локалних погона, електрификација... велики искорак је учињен увођењем социјалног и пензијског осигурања пољопривредника... Аграрна политика је била лоша. Разумљиво је да је у тадашњим условима држави недостајало урбане и индустријске радне снаге и да су мере којима је утицано на исељавање у градове имале смисла. Тамо је било лакше радити и живети, стамбена питања решавана, школовање и будућност деце релативно сигурни... Али, у фаворизацији градова се претерало и то је у даљој будућности донело проблем градовима и уништило села.
Ови су крајеви скоро потпуно рурални, погодни за сточарство и воћарство и ту не треба много памети, па чак ни улагања. Но, никад ништа није учињено да се иоле побољшају у односу још на турска времена. Колико ми је познато, из мог краја тек један једини агроном је обилазио села у последњих 50 година! Ветеринарска служба је минимална. Не постоји ни почетно размишљање а камоли икаква стратегија аграрног развоја.
Памет и путеви!
Путеви су таман толико широки да памет одлази.
Школовани људи, којих је овде тако мало, по правилу су одлазили у веће центре. Тамо су се школовали и хранили уз помоћ родитеља из својих села - док су били живи! Сада су села празна и градови су гладни.
После "школараца" одлазили су и печалбари. Углавном сезонски, али у једном периоду, који је био повољан за ове грађевинаре, почели су и они да остају у градовима. У селима су остајали мање способни за рад, а оно што би произвели нису могли да продају. (....)

среда, 03. јун 2015.

ШИЉАК - древна пирамида која зрачи



РТАЊј је одвајкада био предмет посебног поштовања међу становницима Србије. Некада због свог необичног облика, често због необичних и мистичних појава на њему, а још чешће због лековитог биља које расте искључиво на овој планини.
Сви који се пажљивије загледају ка Шиљку, врху ове планине, схвате да испред себе имају необичан и несвакидашњи облик у природи - идеалну пирамиду.
Са друге стране, поставља се питање: шта је то „привукло“ лековито, ендемско биље да расте баш и само на овом месту?
Одговор су покушали да пронађу експерти Центра за истраживање и екологију „Дух Ртња“ током летошњег научног фестивала. После августовских мерења и предавања у којима су учествовали многи угледни научници - резултати још нису сређени у потпуности, али до нечега се већ дошло:
- Суштинско питање је да ли је Ртањ можда древна пирамида, или несвакидашње ремек-дело природе - објашњава оснивач „Духа Ртња“ Саша Нађфеји. - Просто је невероватно да је обична игра природе изазвала стварање планине чији врх има савршен геометријски облик. Са друге стране, зрачења и позитивне енергије које смо осетили и измерили овде, потпуно су несвакидашње.
СВЕТИЛИШТЕУ кругу од десетак метара од места које мештани зову Светилиште, професор Ристовски забележио је врло бурно зрачење. На том месту, у подножју Ртња, постоје остаци некакве грађевине, очигледно из давних времена, али нико не зна какво је то здање било и од када датира.
Најмодернија, поликонттрастна интерферентна камера, којом је руковао професор Лјубо Ристовски, показала је потпуно запрепашћујуће резултате. Овај инструмент је направљен као начин да се региструју биоенергетска и електромагнетна зрачења која пријају људском организму.
- Снимци показују како врх Ртња - Шиљак, углавном упија енергију, док је место које мештани зову Светилиште, у подножју планине - углавном зрачи - објашњава др Лјубо Ристовски. - Надаље, геометрија ове планине је потпуно неочекивана, и сигуран сам да се на њој емитују енергије које су веома корисне за људско здравље.
Инжењер Горан Маријановић додаје како су мерења на Ртњу, на местима на којима не постоје никакви електрични водови или слични извори електричне енергије, показала да је зрачење далеко веће него у урбаним срединама. Наука за сада нема одговор шта је извор таквом зрачењу, али Маријановић тврди да је реч о до сада необјашњивом феномену.
Подсећамо, просек јачине наизменичног електричног поља у Србији је од 20 до 30 волти по квадратном метру, а на неким местима на овој планини оно достиже од 60 до 70 волти.
После свих непознаница и недоумица, наши стручњаци су лоцирали и посебну врсту зрачења, коју је дефинисао још Никола Тесла, назвавши је „нехерцијанским зрачењем“. Зато Маријановић тврди да је Ртањ нека врста гигантског резонатора суптилних енергија. На овој планини су аномалије електричног потенцијала чак два или три пута веће него у другим деловима Србије.
- Нама је сасвим јасно да пирамиде нису могле да настану као пуки резултат природних процеса - каже Маријановић. - Ми смо убеђени да је такав и Ртањ. Ово су вештачке грађевине настале пажљивим планирањем њихових облика и локације, изграђене нама непознатом технологијом.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА
Професор Ристовски је фасциниран овом планином.
- Да ли ја као научник могу да разумем или не, то је једна прича - каже др Ристовски. - Али да ефекат постоји, то је извесно. На Ртњу сам регистровао енергетске карактеристике које нисам видео на другим местима. Сигуран сам да нека места благотворно делују на људски организам. Место које зовемо Светилиште је идеално да на њему подигнемо рехабилитациони центар.
Ртањ - древна пирамида која зрачи | Репортаже | Novosti.rs

Манастир изронио из блата...

Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично”
Зидине манастира – кадар из видео инсталације „In Absentia”
Сачекајте само да дам потпис студентима – замолио је Миодраг Кркобабић (1971) док смо се налазили испред редакције Политике. Овог, по приступу очито неформалног предавача, испоставиће се касније у разговору, и уметника који на исти такав начин – неконвенционално – аранжира своја дела, на корак од улаза у зграду заиста је чекало троје академаца. Њима и њиховим колегама на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду преноси знања из области аудиовизуелних композиција. Неке од њих, настале у периоду од 2000. па до данас, изложио је у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на поставци која траје до 8. јуна.  
Приче које је представио, осмишљене као амбијенталне поставке које се састоје од фото, аудио и видео материјала, испитују положај појединца у савременом друштву и процесе социјализације, индивидуализације и формирања личног идентитета који никада није трајан, већ је предмет континуираних промена. Како објашњава док разговарамо, на идентитет утиче систем у којем човек живи, политика која се у том систему води, али и маркетинг, који је све агресивнији.
Насловом изложбе „Ништа лично” аутор као да публику увлачи у самоанализу, наводи je да мисли и повезује наизглед супротстављене парадигме – приватно и јавно, локално и глобално, лично и опште. „Портрет непознатог човека с брадом”, „Лична карта” и „Некроспектива” неки су од радова чија је срж субверзивна, а уметнички поступак довитљив.
– Личне карте, умрлице, полицијске идентификационе фотографије, постери са потрагом за несталом особом, породичне фотографије… Све су то елементи мојих радова који асоцирају на идентитет, његове границе, могуће промене, манипулације. Желео сам да изазовем посматрача да обрати пажњу, осети можда чак и нелагоду, која иницира дубљу анализу онога што види – каже Кркобабић.
Међу новим радовима истиче се пројекат под називом „ In Absentia”, у којем се уметник бави неколицином прича, при чему је кључно то да су оне у вишеструкој вези – и идејно, на бази наратива, и просторно, у самој галерији. Прва се тиче Кркобабића лично и његовог порекла. Реч је о манастиру Драговић подигнутом у Далмацији 1395, који је 1959. зарад хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером заједно са оближњим гробљем, где су сахрањени његови преци. Иако је првобитна намера била да се манастир и гробље преселе, то се није догодило. Једини пут када је било могуће видети их опет како израњају из блата било је за време ратова деведесетих, када је због страха од пуцања бране испуштена вода. Иронијом судбине уметник тада због ратних сукоба дотле није могао да стигне.
Друге две приче казује Софи Бардо, некадашња заменица директора Француског института у Београду. Она се подсећа слика из детињства – сеоцета у Француској, које је посетила као дете, а које је било такође припремљено за потапање, што се из неког разлога није десило мада је село и дан-данас остало сабласно и празно, слично сцени из хорор филма, и пута којим је свакодневно као девојчица пролазила од своје родне куће до оближњег хиподрома, а који данас више не постоји.
– Основу визуелног дела ове двоканалне инсталације, која се емитује на воденом зиду, чине документарни материјали Филмских новости из 1959. године, који садрже снимке трансформација терена и потапања гробља и манастира и ратни документарни снимци поновног појављивања гробља 1995. Окосницу звучне основе инсталације чине две сторије Софи Бардо. Визуелно и звучно укрштене су тако да су две приче о манастиру тонски уоквирене двема причама из Француске. Однос слике и тона је вишезначан – иако је реч о три различита догађаја, ипак се ради о сличним доживљајима и судбинама, што брише однос између локалног и глобалног, личног и општег. Све је лично и све је опште, истовремено. Отуд и назив изложбе – објашњава Кркобабић. 
Све његове радове спаја још нешто – снима их без претходног планирања, инспирација је тренутна као и идеја па и реализација. Док ради никада није сигуран какав ће производ добити када камеру искључи. На тај начин његова уметност има свежину неочекиваног, спонтана је и, понекад, брутално искрена, јер нема диригованог тока ни краја.
Кркобабић живи и ради у Београду. Излагао је на више стотина изложби, фестивала и уметничких пројеката у галеријском и јавном простору широм света. Добитник је више значајних награда и стипендија, као што су Октобарска награда 2001, Награда галерије на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 2002, Почасна награда на Фестивалу Видеобразил у Сао Паолу 2003, Награда жирија на Бијеналу у Каиру 2005. Као стипендиста боравио је у Аустрији и Немачкој.
Милица Димитријевић  објављено: у Политици,  03.06.2015.

уторак, 03. март 2015.

ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово...

 ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово. Оно је српска
покрајина, срце српског бића. То би било исто као када би се једнога
дана Сен Дени, у ком је чувена Базилика с некрополом француских краљева,
и где је тренутно муслиманско становништво постало већинско, одвојио од
Француске уз објашњење да постоји популација која је заменила
староседеоце.

Овако за "Новости" говори Емерик Шопрад, који је недавно у
Спољнополитичком одбору Европског парламента, јавно проговорио о
страдању Срба на КиМ. Овај функционер Националног фронта, поручује и да
Косово никада не може да уђе у ЕУ зато што је "легло криминала и сноси
одговорност за етничко чишћење Срба и другог неалбанског живља".

У чијем је интересу нестанак Срба са КиМ?

-
Све је, нажалост, наставак онога што се дешавало 1999. године, из
времена нелегалног рата НАТО против Србије, чији је циљ био да се
потврди сепаратизам Албанаца с Косова, који су, из демографских разлога,
постали већински на овој територији. А ЕУ је следила америчку политику.

Ко профитира од тога?

-
Углавном САД. Србија је православна земља, историјски блиска Русији,
регионална сила. Разбијање Југославије имало је за циљ да се ослаби
српски народ у корист других нација. Иза права мањина, крили су се
стратешки интереси, амерички, али и немачки.

Како се данас поставити према дешавањима на Косову?

- Треба бранити права Срба. Они се налазе на својој земљи. Нема разлога да буду третирани као грађани другог реда.

Шта је решење за КиМ?

-
Има много различитих модела, као што је, на пример, јака аутономија
Западне Сахаре у сувереном Мароку. У сваком случају, Косово и Метохија,
са својим специфичностима, треба да остане покрајина унутар Србије.
Логика независности води у безилаз. Тим пре што Албанци с Косова имају
мафијашку економију коју, углавном, одржавају шверцом, у шта сам могао
да се уверим током моје посете пре неколико година. А то је веома
опасно, и за локално становништво, и за ЕУ, ако жели да интегрише овај
регион.

КЉУЧНА УЛОГА западних служби

КОЛИКО су западне службе биле укључене у разбијање Србије?

-
Познато је да је БНД у оно време подржавала ОВК. Прешло се с културног
терена на политички, до сепаратизма. У потпуности разумем то што се
Србија томе противи. Данас се наставља с потврђивањем те нелегалне
независности. Косово су признале многе земље, пре свега из опортунизма,
следећи САД, али га, такође, нису признале многе важне државе у свету.



Емерик Шопрад: Независност Косова историјска грешка | Политика | Novosti.rs

недеља, 11. јануар 2015.

Vijanje Božića...

 U srcu Novog Sada, na Salajci koja je, odvajkada, bila njegov najsrpskiji deo, i u četvrtak, drugog dana Božića, orila se radosna pesma, posvećena rođenju Isusa Hrista. Pevali su je momci u tradicionalnim crnim, astraganskim šubarama i na dobrim konjima.

- Ovo je običaj koji su, nekada davno, ustanovili naši dedovi i
pradedovi, a mi smo ga obnovili pre devet godina. - zborio je, jedva
obuzdavajući belog pastuva Tajsa, Miroslav - Mićko Jakovljević iz
salajčke Ulice Đorđa Zličića.



Tajs je lipicaner, a Mićko, čiju
glavu je krasila šubara nasleđena od dede Miloša, kupio ga je, veli,
kada mu je bilo samo šest meseci.

Običaj da momci izjašu na konjima i, u prazničnom ozračju, obilaze kuće, u našem narodu poznat je kao "vijanje Božića".

-
Ne hvatamo mi Božić, kako bi se iz naziva moglo zaključiti, mi nosimo
radosni proglas o Spasiteljevom rođenju - objašnjavao je Bane Bogojev,
dok je njegova desetogodišnja kobila Drava nervozno grizla "žvalu".

Bili
su tu i momci sa Klise, iz Petrovaradina, Rumenke, Kovilja, Čeneja...
Pred svakom kućom su ih, spremno, čekali Salajčani. Sa peškirima kojima
su ukrašavali konje i sa posluženjem za jahače.

Usledilo je opšte
odobravanje, a najglasniji je, prihvatajući se flaše, bio Slobodan
Prodanović koji je sa Klise doterao dva prelepa belca, upregnuta u
prastari fijaker. Na Salajci, inače, momci odvajkada izjahuju drugog
dana Božića, ali nije u svim krajevima tako.

-
Kod nas u Ležimiru, Božić je vijan trećeg dana, a činili su to samo
momci tražeći izabranicu - objašnjavala je Anđelka Vozarević (88).

SAMO ĆIRILICOM

NA Salajci svi u fudbalu navijaju za Vojvodinu, što se vidi po mnoštvu simbola u svakoj kući.

-
Nego šta nego za Vojvodinu, ali se to kod nas piše isključivo ćirilicom
- komentarisali su, razdragano, Salajčani to svoje ne samo sportsko
opredeljenje.








U srcu Novog Sada: Vijali Božić na dobrim konjima | Reportaže | Novosti.rs