 |
| корење јова, обала Пека, Лакомица |
ПОВОДОМ
ЈЕДНЕ ФОТОГРАФИЈЕ
Ево те слике.
Седим на обореној тополи недалеко од нашег салаша
крај Пека.
(Салаш се не види. Ни остаци Старог Јаза.
Ни имање Преко Пека. Ни бетонски мост.
Ни... толико тога. Читав један микрокосмос.)
Ко ме је фотографисао?
Мој млађи брат?
Или наш брат од ујака?
Не могу да се сетим.
Средина лета 1975. године.
Фармерке, кошуљу, сандале и кожну торбу
купио сам од новца који сам зарадио преко Студентске
задруге.
Поглед КОДАКА (купљеног претходне јесени, у
Бечу)
обухватио је ливаду са дрвећем у позадини
(дрвећем на бедему бивше ваде сеоске воденице).
Призор је, у позадини, скоро филмски.
Ту сам одрастао пецајући рибе, чувајући свиње,
помажући мајци...
Мој поглед је скривен иза тамних наочара за
сунце?
Је ли био јул или август 1975. године?
Не могу да се сетим.
Деветнаест година доцније, сада, овог трена,
ја покушавам да препознам цветове на фотографији,
да се сетим свега онога што је стало у тих
деветнаест година... Удубљујући се у цветове
суочавам се са јединственим и најдубљим утицајем
Господа, са детињим идејама, отвореним,
са невиношћу и непатвореношћу...
Са једном равни, стеченом за земаљског
и тварног живота, са равни званом памћење,
која се више не мења, која ће и после моје смрти
служити као спољашња раван мога мишљења,
у коју ће се уливати мисао...
Мој поглед је био уроњен у далеко, у моје унутарње,
које припада уму, и које је почело да се отвара,
не само светлости тога лета, већ светлости Неба...
Унутарњи ум будућег професора књижевности
понирао је својим погледом у Природно памћење
и тамо оживљавао ватром небеске љубави
све оно потврдно, што је наставио и после,
током деветнаест следећих година, и сада,
разрађујући га и прочишћавајући (Природно памћење)
и од њега стварајући духовну ризницу...
( 1994 – 1995) (1997)
 |
| Белатукадруз (лето, 2017) |
Мајдан
Пудино
Криче гавранови, поклисари анђела
и буде ме из мртвог сна: криче блиско, док се
слеже
привид пријатељстава и љубави земаљских, и бојазни
предпролећне катастрофе, а слике шума
и чукара, на којима блешти чудо расцветаних
дивљих трешања, далеко су, као и некада,
далеко као и само Божанско које утиче из неба
што се спустило на врхове јасења које цвета
на хоризонту; да ли још ико жив опажа облике
који су непоновљиви, панораму Пудине Долине,
козје стазе које воде низбрдо, у шумске урвине
где блиста испод маховине или папрати
небеско око поточића, и нарочито стрмину
брегова који се уздижу на другој, источној страни
урвина, где усамљена стабла вире из магле,
као хриди из сна? Буде ме поклисари анђела
грактањем:Бог се објављује анђелима
кроз тајне, неизрециве страхове, бојазни.
Јер анђели опажају Божанско само
кроз облик људске душе...
 |
| Кеј у Голупцу... као мрачни тунел? |
ЗАПИС
(Сећајући се 10.
октобра 1975.
- дана одласка из
Студентског града)
Спаси,
Боже, раба својего...
Оног што одлази на исток
у таму што светлуца као трула врбовина,
у лавиринт генеалогије и мита...
Пси понекад арлаучу као што ридају,
понекад, они што се опраштају од...
Спаси, Боже, раба својего...
оног што одлази из кошнице у којој ври
у пределе пусте и заборављене
Озбиљни песници су поузданији
од тумача - ако су изабрали
праву традицију и ако не греше
преписујући књиге за своју душу
Књиге у којима се младићи опраштају
од својих младости ћутке
несвесни симболичности
и одлазе да разоравају ледине,
да саде кромпир
слушајући приговоре
претходне генерације
можда и да се позабаве
спелеологијом или чишћењем прашине
у историјском архиву.
Спаси,
Боже, раба својего...
Оног који одлази и оклева
оног који полази да сретне
своју Судбину
као неко који је изгубио
толике године
под упливима моде
и пролазних пријатељстава
Укуси се мењају брзо
пријатељства отпадају као лишће са грана
Промичу у магновењу
Трст, Беч и Краков, Париз, Лондон, Москва, Петербург,
Мадрид, Софија, Атина, Тирана, Даблин, Рејкјавик,
Рим и Берлин, Ла Валета, Осло, Варшава, Лисабон, Букурешт,
Хелсинки, Хаг, Њу Делхи, Xакарта, Берн, Стокхолм, Кабул, Дака, Рангун,
Сајгон, Ханој, Јерусалим, Пекинг, Никозија, Кувајт,
Бејрут, Куала Лумпур, Улан Батор, Катманду, Равалпинди, Дамаск, Банкок,Анкара,
Манила, Коломбо, Абу Даби, Алжир, Габеронес, Буxумбури, Акра, Конакри, Порто Ново, Адис Абеба, Најроби, Бразавил, Типоли,
Тананариве, Рабат, Лоренсо Маркез, Лагос, Абиxан, Солзбери, Дакар, Картум, Каиро, Санто Доминго, Отава, Сан Хозе, Хавана,
Мексико, Панама, Сан Хуан, Вашингтон, Сан Салвадор, Порто Пренс,
Њујорк, Конкорд, Лос Анђелос, Шангај, Чикаго, Бомбај,
Калкута, Филаделфија, Буенос Аирес, Рио де Жанеиро, Манагва,
Сан Пауло, Осака, Бостон, Сан Франциско, Карачи, Манчестер,
Сиднеј, Бразилија, Каракас, Xорxтаун, Ла Паз, Богота, Лима,
Парамарибо, Монтевидео, Канбера, Велингтон, Шањанг, Бермингем,
Питсбург,Торонто, Викторија, Вун Хан, Јокохама, Мадрас,
Милано, Сингапур,Александрија, Барселона, Венеција, Кијев, Ташкент,
Ливерпул, Нанкинг, Напуљ, Харков,Глазгов, Новосибирск,
Свердловск, Одеса...
Црно море...
Спаси, Боже, раба својего...
Што лети према истоку и пећинама
у сутон, као кликтаји врана
Научи га да ослушкује те кликтаје
шум трепавица твојих
Јер је пошао низводно низ Рајску реку
према Теби : свака птица своме јату лети...
(Прва недеља октобра
1998. године. Београд)
 |
| Зосимова испосница |
Погледај
дом свој, анђеле,
или
Дијалог са бившим уредницима
Г – ђи Р. С.
Залио цвеће. Христов венац!
Пролеће се буди, спорије од пужа.
У бубрезима расте каменац
од горких сећања, од ружа.
Вирнуо кроз прозор: плавуша
дотерана, чека аутобус или такси?
Као што је чекала моја душа
деценијама право пролеће, ведрину
и топлину слободе, ширину
хоризоната. Нашавши заветрину,
процветао је и прецветао већ
многи цвет. Увели од гушења и очаја,
не могу процветати поново.
И? Изаћи на брисан простор: ићи до краја!
(Субота, 12. април 1997. године. Око 10 ч.
Усред писања истоименог есеја)
= извор : из Необјављених рукописа српских песника
 |
| Букве, манастир Туман |
__________
* Синоћ сам нашао хрпу старих необјављених стихова мислећи да их публикујем ових дана; и да сам којим случајем сео да напишем неколико речи поводом тих стихова, то би била шкрта фуснота.Судбина је, верујем, одлучила друкчије: друкчији ће бити и коментар или напомена. Не баш сасвим рано, кренули смо до Голубца и до манастира Тумани. До испосничке црквице пустињака Зосима дошли смо нових макадамом просеченим кроз букову шуму. Чинило ми се да нисам никада туда пролазио; а јесам, више пута - као дечак, и као студент. Последњи пут пролазио сам туда, ходочастио са сликаром М. Ан., током лета 1973. Дошли смо пешке из Мишљеновца, преко Пека, па Љешничком реком до Црног Врха, са кога је М. сликао на дасци слику коју ми је и поклонио ("Доручак у носталгичном пејсажу"). Када смо се се кроз манастирску шуму спустили до Зосимове испоснице, запахнуо нас је освежавајући и неописиви мирис букове шуме. И жубор сопота. Попели смо се на зараван изнад пећине Зосимове испоснице, и уживали у сунцу и поподневној тишини шума, све док се није срушила према нама лавина клепетуша манастирског стада, оваца које су долазиле са брда, да се напију воде кристално чисте, која је отицала кроѕ издубљену половину буковог стабла.. За њима је ишао омален старчић, монах, пастир - касније ћу сазнати да је то монах Тадеј, манастирски исповедник, много касније - пред смрт старца Тадеја, игумана, када сам га упознао лично (заједно са колегама из моје школе, када смо долазили да купимо лековит чај за једног Црногорца који боловаше од тешке болести). Ћутљив је био монах Тадеј, поздравио нас је и отерао стадо према манастиру... Сада нисам могао да препознам то место, и ту зараван; букова шума је све преобразила.До манастира се некада долазило, од Зосимове испоснице низ реку, поточић који је скакутао низ стене мало даље од пештере. Букве су толико израсле, све је изгледало друкчије, величанствено, непознато. Нови макадам кроз шуму је просечен недавно, и посут туцаником.. Судбина је опет удесила да ту дођем, и да будем изложен нечему што нисам очекивао, и што је већ било предодређено.Ако нешто мора да буде, узалудно је опирати се. Судбина ме је ошамарила док сам водио сасвим угодан разговор о прошлости и пок. оцу Тадеју - ошамарила, као сиров мушкарац какву женицу. Замало се нисам срушио од ударца, али - нисам рекао ни а. Оћутао сам. Ја сам изишао на нов просечен пут кроз предивну букову шуму и вратио се уназад - ишао сам у ствари унапред, брисаним простором, и прихавтио оно што треба да буде, и што је већ одлучено. Судбини се не вреди супростављати...
 |
| Пешке до Зосимове испоснице. Фотограф Б. Веддер |