НАСТАВАК
БР. 1
Мр
Тикван и Санчо Панса
јашу
на две брдске раге,
и
припремају се да пишу
роман
о Сервантесу!
Вилице
разјапљене,
као
врата авиона кроз
која
убацују оружје,
за
одбрану, републике Турске,
пустолови
се спремају
да
прогутају свашта, и
можда
подстакнути
неким
фрагментима
из
Астролошких портрета,
постану
славни по тикван-луку.
А
онда њих зајашу неки
белосветски
јахачи,
које
су већ зајахали
демони,
и на рингишпилу
почиње
да се врти глупост
планете,
која има грчеве
у
трбуху, који ће ускоро
почети
да привлаче као
магнет,
и да – пошто
се
великани нису договорили
пред
коначну пропаст света -
ригају
и експлодирају вулкани
као
милијарде бомби, да би
дим
помешан са облацима
донео
помрчину какву
још
нико није видео…
Мр Тикван је
изгубио
Санча Пансу
и налетео
на једног
Симуланта,
коме су
потребитији
вотка, виски,
дрога и амбуланта.
Тикванлук
зачињен помрчином
и повицима
Држ‘те лопова!
Поетика
омогућава свашта,
па и изршавање
гнусоба у њено име.
Песници, што
сте зинули?
Шта сте видели
– злог духа?
Живог вампира?
Или кловна?
Ма колико да
су вам широка
уста, биће
уска са чељустима
Мр Тиквана!
- Нека се неко
усуди да му
баци у ту рупу
на лицу,
погодите већ шта!
Али да се
римује...Обавезно…
Симуланткиња
и Мр Тикван
играју ружне
игре ружнији
од лопова!
Уживели су се у улоге
немих жонглера,
кад је бал – нек је бал!
Лепа књижевност
може да се слика,
сад кад је
неко друго доба и када је
од ње
потребитија – тојага, мотика.
Све је на
продају
и све може
да се купи!
Ура! Напред
полуписмени,
зомбији,
ботови, лукави и глупи!
Ево једне
фотографије која
тек сада може
да се објави,
из времена
када је млади Мр Тикван
имао само
велика уста, кроз која су
улазила
бурад, тенкови, шлепери,
- где је
успешно похађао Тринаесту
школу, и у
град излазио у пратњи
униформисаних
бати(наша).
Где су му
рогови од трња
велики као
у неком натуралистичком
фељтон-филму
(за застрашивање).
Они могу да
му поново израсту.
Док пчеле
послују и праше
цветове
бундева, Мр Тикван
опет покушава
нешто да објасни,
да убеди
присталице Санча Пансе,
и обожаваоце
Симуланата свих боја,
Сад су му
вилице нешто мање
разјапљене,
и уста нешто скупљена,
али његов и
такав изглед подсећа
неодољиво
на страшило, не у пољу
да плаши
птице штеточине, већ
у граду и на
фасадама, чак и оним
коришћеним
за запљувавање….
Заплиће се
као пиле у кучине.
Нека не
балави. Зна он зашто су
позвали
ћурана на свадбу. Зинуо,
па сикће,
никако да затвори, ко змија шарка.
Уједа, уједа.
Уједима се храни.
Од свог уједа
змија добија… Језик
што посере,
Морава не може да опере.
Маскота.
Јефтина чорба кисела.
Његови њему
анђелос, а он њима
ђаволос. Кад
се кола сломе, доста се
путова нађе…
Кад човек полуди,
а некмоли
један тикван, он срам изгуби…
Па баљезга,
баљезга, баљезга… Ој, ој!
(НАСТАВЉА СЕ)
