Молитва лежећи, може ли тако

ЛУЖИЧКИ СРБИ - LUŽIČKI SRBI

У данашњој источној Немачкој одувек живи народ који себе зове Срби, а свој језик Српски. Лужички Срби, мали западнословенски народ, успели су да се одупру изузетно јакој вековној германизацији. Данас су најмање словенско племе које живи у источном делу Немачке, у савезним покрајинама Саксонија и Бранденбург, у делу Европе који је кроз историју постао познат као Лужица. То је област југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, која се дели на Горњу и Доњу Лужицу. збијени у долину реке Шпреје, иако су некада заузимали много много већи простор. Лужичких Срба има у енклавама у источној Немачкој и ван ове регије. Себе називају једноставно Срби. По вероисповести деле се на Лутеранске протестанте и римокатолике. До Другог Светског рата писали су готицом и латиницом, а после рата само латиницом, говоре два слична језика горњолужичкосрпски под утицајем чешког језика и доњолужичкосрпски под утицајем пољског језика. Оба језика спадају у Словенску групу језика што је заправо и логично јер су некада сви Словенски народи говорили истим језиком, Српским. Лужичких Срба данас има око 60000, Немци их зову као и све аутохтоне Србе Сорбен, Венден или Винден. Да су Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој доказују многи нађени остаци у старим насељима који припадају Српској култури оружје, посуђе, накит. Сви ти предмети су смештени у обласним музејима у Будишину,Котбусу и Берлину. А у прилог томе иду и топоними који носе Српска имена Лаба, Брлн Берлин, Липск Лајпциг, Дрежђани Дрезден, Сербиште, Каменица, Дубрава и други. Берлин је првобитно био мало рибарско село, које је по паду српске државе пало у руке немачких грофова. Лужички Срби и данас Берлин зову Брлин, а сам назив му долази од Српске речи блато. Срби су се одржали у овим крајевима као слободан народ са самосталном политиком и војском до средине 12-тог века. У опширном предању код Лужичких Срба, Вилхелм IV, победио је последњег српског кнеза Јачу (1157. године) на обали реке Хафел, у месту Штиторок. Главно средиште Српске државе је био Бранибор (данашњи Бранденбург). Када су тачно Срби дошли у ове пределе тешко је данас утврдити, али су ту били засигурно 500. године ове ере. Имена њихових племена свим Србима су јасна Милчани, Ободити, Љутићи, Велети, Гломачани или Гламочани, Стодорани... Ово је био многобројан народ чији је вођа Дерван у 7. веку пришао Самовој држави. Касније је дошло до спајања племена у циљу одбране, али би се увек разјединили након окончања борби или смрти вођа, попут Милодуха и Драговита. Што јасно показује независност и самосталност племена која је увек била изражена код свих Срба. Храбро су се борили за очување своје земље. Карло Велики је због тога установио посебну границу, “Лимес сорабикус”, и наредио да се “ако нападну Чеси подигне трећина војске, а ако нападну Срби онда да се подигне сва војска“. Ово је трајало 2 века, а разједињени Срби су падали у ропство. Већ у 12. веку почиње колонизација, Немци почињу да насељавају Српску територију. Србима је било забрањено да живе у градовима, осим у предграђима и подграђима где су могли да буду сукнари, тесари, рибари, али све до 16. века су имали и даље своје жупане, судије и своје заступнике на земаљским судовима. Нису имали сва права, а Немци су их поклањали за ратна савезништва, размењивали и тортурисали. Током Средњег века вршена је врло агресивна денационализација Лужичких Срба тек после Првог Светског рата захтеви за независност других националних мањина подстакли су Србе да траже независност, па се новембра 1918. године оснива Национални комитет чији је вођа Арнолд Барт. Барт је успео да Српско питање стави на дневни ред мировне конференције у Паризу и добио је уверавања да ће Срби добити известан степен културне, образоване и религијске аутономије. Ипак ово питанје није разматрано у Париз, а по повратку у Немачку Барт је ухапшен. По доласку нациста на власт у Немачкој денационализација Лужичких Срба достигла је врхунац, донпшени су прописи да је што је могуће више ограничити вендски тј, Српски језк, да се подиже што већи број вртића да би се немство градило од малих ногу, наређено е да никаквих предавања о Српском народу не сме бити као и о обичајима. Смело се говорити само Немачким језиком.

Gori Jerusalim, Jevreji u groznici ubrzavaju pripreme za treći hram i an...

Беседа о буђењу чистога разума