ПОВРАТАК не у Елеузину, већ на Сазвежђа! Увод у мистерију катастрофе, генеалогије, и ђубришта. ЦРВЕНО И ЦРНО, ЖУТО И БЕЛО
/ milanizano
Izano Facebook: 
/ milan.izano
─────────────────────────────────────
Profa Instagram: / profa.official
Profa Facebook: / miloszivkovicprofa
Profa Viber: https://invite.viber.com/?g2=AQAEapFX...
Profa Telegram: https://t.me/cenzurebez
Profa mail kontakt: niskiprofa@gmail.com
Profa Podcast 2: 
/ profapodcast2
1.096 прегледа 19. 7. 2024. На једном америчком геолошком форму када су видели слике Тителског брега геолози су нашем пријатељу одговорили да је таква формација настала у води и то пре 3.000 година. Трагом тог начина размишљања отишли смо на лице места и дубоко заронили у литературу да нађемо још одговора...
* *
...
Ovo treba ispraviti, da počinje kako treba, ovako:"Neki ljudi su zaradili penziju...", а ostalo nastavak, može da prođe...
(Ovo je, uzgred budi rečeno, posvećeno, jednom "nevernom anđelu"...)
* *
Ово је препознатљиви знак т а к в и х.
Мислио сам да тако започнем једно писмо, које је одавно требало написати, после укидања ванредног стања, после Мороне Куроне!
Кад сам на ову сликовну поруку налетео пре пар недеља, помислих: То је то!
Од тада редовније претражујем неисцрпну ризницу нелажних искустава.
Тамо сам нашао на стотине одговора на питања на која сам нисам могао да одговорим упркос великом животном искуству. Чворугама. Отоцима, отровима зоља, стршљенова, шарки и поскока, агендама и блентама, лудилу богоубица, љубитељима златног телета, скотолошцима, скудоумнима и преварантима од нестанка Атлантиде и Потопа.
Знате ли куда ова стаза води - до тамо где и цар мора пешке....
Браво, Милена!
Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ | БАШТОВАНКИН СИН
Плећке – као предњи калкан од запрежних кола. Глава лепа, велика, а коса валовита као бразде у орању што се љаскају иза плуга. Очи зелене као код старих мађионичара. Кад те погледа, скрозира те као рентген. Најтврђе орахе коштунце крцка једном руком. Његов камен са рамена лети три секунде дуже од других бацача. Нико од сеоских момака није волео летње ферије кад у родно село нагрну школарци. Тад и средњошколке и сељанчице само у њега гледе, у живу мушку икону. А он стидљив. Кад му девојчићи назову добар дан, поцрвени као младица. Уз све то је и - одличан ђак.
А кад Мужарчеви чобани почну да секу лисник за зимску прехрану стада, тад на земљу неизоставно мора да падне септембар као двокрунац у крајцарицама. Млада сеоска муштина одахне од љубоморе јер је време да се мало поварошени ђаци и студенти опет врну у те њихове високе школе. Али без њих село да нагло замре, оглуви, замукне, не дај Боже, као да су отишли на фронт, а не у школске клупе. Са њима оде и Баштованкин син, како су подсмешљиво иза леђа звали нашег сестрића Александра Ненадмашног у мушкости, лепоти и памети, кога су и младе професорке умилно гледале, како се зуцкало. Али њега су, ипак, чекале праве туче са каратистима из гимназије, градским мангупима који су жарко желели да га пребију, понизе и разбију фаму о његовој непобедивости. Он о тој завери je сазнао тек касније.
-Морам да бијем овог сељака, рече један градски каратиста, коме ни гитара, ни вокално иструментални састав -ВИС, ни свирке на игранкама, нису помогле да буде главни фрајер у гимназији.
-Ниси луд, ваљда. Видиш да ће да нас бије обојицу, одвраћа га комшија и другар.
-Хоћу, баш да видимо ко ће кога, рече каратиста, и одвали шамар из чиста мира Александровом најбољем другу и пријатељу, у ходнику на великом одмору.
-Зашто те је Концељ ударио – пита га Александар, кад му се друг пожали на силеџију.
-Без разлога.
-Где је сада?
-Ено га у учионици код прве клупе.
Александар се у троскоку нађе пред њим.
-Што си ми ударио друга?
-Шта те заболе… дрско му одговори.
Александар пребледе у лицу, изнад стомака му се отвори чакра и нека сила му се разли по целом телу. Очи му се раширише, море – искрљештише. Страх те да га погледаш. Каратиста поче да млатара рукама испред њега, а Баштованкин син му сасу десетак песница у лице, брзином оне машине за бројање папирних новчаница у банкама, онда га ухвати преко пола и као јаловицу брепну о под. Заседе му на груди и поче песницама да га “шминка” по лицу. Кад му из рње потече крв, Александар га пусти, а Кончељеви пајтоси га одведоше у тоалет да га умију и зауставе крварење.
Тако се проведе први од каратиста који насрну на ђака сељака - Баштованкиног сина.
Боље је да човеку скрешеш све у брк, него да га ритнеш у задњицу као последњу сковлу. Такво понижење не би истрпео ни најгори бедник у селу, ни последњи просјак у граду. Онај што камчи на мостићу. То се не опрашта никоме, па макар то био и сам краљ или председник државе. Тај шут се често главом плаћао међу љутим Моравцима. Приглупог Обрежанина, погорђеног каратисту са црним појасом првог дана, превари плитка памет да насред градског моста, у самом центру града, шутне у задњицу Баштованкиног сина, нашег сестрића Александра. Овај се окрену и иза себе угледа вижљастог момка, равног њему по висини, из другог одељења гимназије, кога до тада није ни примећивао, и само му хладнокрвно рече:
-Је л` хоћеш да сиђемо у доњи парк? Ено је милиција на раскрсници.
Овај плиткоумац као да је то и чекао. Чак први одважно пође напред. Баштованкин син даде торбу свом најбољем другу Теофилу и кад их дрвеће заклони од улице, каратиста поче да маје рукама и ногама, изводећи неке кате, кобајаги да се загреје и заплаши противника.
-Зашто си ме шутнуо?
-Зато што ми је воља. Тако ми се хоће, одговори дрзник.
Александар му приђе ближе и започе серију директа у лице, овај га шчепа обема рукама преко леђа, у намери да га собали, али га Александар одиже од земље и трућну као дулек на стазу. Леле мајко, тек сад настаде канонада песницама у чељубине обрешког силеџије. Носиоцу црног појаса у каратеу, лице поцрне и поплаве од батина.
-Је л` ти доста? - пита га наш сестрић, очигледно сажаљив на нас ујчеве.
-Јесте.
-Извини ми се.
-Нећу.
Онда Александар зададе још неколико удараца у његову челенку, у војми оца, и овај тек онда једва превали извињење, преко пукнутих усана. Сутрадан у гимназију донео је лице чивит боје и лагао да га је ударило дрво док је секао мотку на дрвљенику.
-Одлетело и погодило ме, објашњавао је.
-И тако седамнаест пута? – добаци шаљивџија из групе. Сви су већ знали да је то “ручни рад” Баштованкиног сина. Многи су му честитали, пре свега они гимназијалци које је овај насилник кињио и малтретирао четири дуге године. Човеку се тако хтело.
Карате лудило, источњачка вештина, залудела је младе. Говорило се да је карате одбрамбена вештина, да каратиста не сме први да напада, а онај ко зна карате третира се као да има хладно оружје у рукама. Многи дечаци су се плашили оних за које се знало да иду на тренинге у карате клуб. А они су се шепурили на игранкама и на корзу. Били су главне фаце у граду.
Опет један градски несретник се полакоми и неком финтом изненада удари Баштованкиог сина, пред заједнички час фискултуре трећег и четвртог разреда гимназије. Сви трећаци почеше да аплаудирају свом другу, темељитом и крупном каратисти. Без речи примедбе Александар га марну два три пута „онако по сељачки“, стеже га у своје руке-менгеле, тресну на бетон и седе му на груди. Онда по старом – удри насилника. Песнице му брже севају од трептаја ока. У једном трептају, севну му три-четири песнице.
Утом дотрча професор физичког васпитања, једва одвоји Александра од немоћног каратисте, замаши да га удари, али кад погледа у Александрове очи, утроња се профа. Побеђени каратиста био је његов рођак, што су сви знали, а то је потврђивало и заједничко им презиме, па је у њему, ваљда, прорадила и рођачка крв.
Кад су видели да карате не значи много у тучи, бројни млади Моравци напустише карате клуб у нашем граду. Да узалуд не губе време. У клубу осташе само неколико иском-плексираних Црногораца. Спаде им књига на три слова.
И тако Баштованкин син распрши фаму о новој и моћној карате вештини. „Ко зна карате, као да има хладно оружје у рукама. Толико је то опасно“, говорили су полицијски сарадници. А млади каратисти, синови повлашћених буџована са градског кеја - кејци, понашали се као да су они ослободили варош `45. Сви им се склањали с пута. И тако Баштованкин син направи проблем тајним службама и полицији. Све што су хвалили преко својих изабраних пулена, плашили људе и ђаке-сељаке каратеом, наравно, и контролисали их на тај начин, одједном паде им у воду.
И до данас се још увек о томе прича. Ако не верујете, питајте Микија Ђолиног. Он је прекјуче поново чуо ту исту причу у кафићу.
