ЗАОСТАВШТИНА > Нова библиотека Заветина

Радомир Продановић: У шетњи Београдом са супругом

Ових дана је отпочела са радом Нова библиотека Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ  Заоставштина, Веб сајт који подржава ГООГЛЕ у којој ће бити публикована како сећања, тако и дела (у електронском облику) српских писаца које је судбина уграбила прерано ...

 

Судбина Радомира Продановића

Узурпатори неба

Тајанствена тачка

Сви погинули су били извучени из подрума и изложени пред кућом,

на улици, само се није појавила Радомира свеска, у којој је било цело његово песничко дело

Ко умре тако изненадном и мученичком смрћу вероватно је све окајао самим чином умирања. Смрт њихова ји остала за мене у домену непојамног; због тих смрти остао сам напола агностик.
Нисам добро схватао ни оно што се десило десетак дана касније, када су се појавили наследници да изнесу и потоваре ствари сачуване у стану Радаковића на другом спрату, и код Продановићевих на четвртом. У оба стана све је остало сачувано усред њихове погибије. Ниједна чаша није напрсла, ниједно ускршње јаје није искочило из кристалних чинија на столу. Да су Радомиром остали да седе у дневној соби, да је Вукица седела за клавиром, тетка Љубица за шпоретом у кујни, чика Лазо уз новине у трлезарији, могли су после бомбардовања да устану, неозлеђен. Само би им степениште недостајало да изађу напоље и да разгледају шта се десило. Овако, рођени брат чика Лазин, Илија, довео јо раднике да иселе све ствари са другог спрата и да их однесу незнано куд. Тог брата никад раније нисмо видели. У кућу га нису примали. Једно време је живео и радио у Амерци и оданде се вратио, говорило се, са табес-ом дорсалис-ом. Са мном и са мајком није прозборио ни речи. Онда је дошла Радомира родбина и однела ствари са четвртог спрата, иако су биле купљене са стране Миличиних родитља. Није нам било понуђено ништа, ни за успомену на Милицу, Радомира, Душка, Вукица или на тетку Љубицу и течу Радаковић. Мене је највише занимало, пак, да ли ће св појавити Радомира свеска укоричен у кожу, у коју је уписао све своје песме што је сматрао успелим и довршеним. У тој лепо повезаној свесци-сломенару налазило се читаво Радомирово песничко дело, изредиговано, руком исписано. Но та се свеска није појавила никада. Његово песничко дело ће се састојати од песама искуцаних на машини, или исписаних руком које је Радомир случајно, или слутећи нешто, раздао својим пријатељима. Од тих листова папира саставили смо касније, Света Бркић и ја, рукопис сабраних Радомирових песама и објавили га у Срлској књижевној задрузи под насловом "Глас" (1962).

Миодраг ПАВЛОВИЋ,
(Из аутобиографске књиге "Узурпатори неба", у издању новосадског "Прометеја")

видети још: хттпс: / / ситес.гоогле.цом / сите / заоставстинарукописна / Радомир-ппродановиц / узурпаторинеба

Продановићи, срећни дани

(Власништво фотографија Драгана Томић)

Pivo, kobasice, knjige i magacin

Topovski barut:Pivo, kobasice, knjige i magacin

Vladimir KECMANOVIĆ, 14.03.2010 20:51:14

SREDSTVA koja srpska država odvaja za kulturu su, čak i ako se uzme u obzir koliko je država siromašna - sramotno mala. Oko toga će se svi koji od kulture žive ili pokušavaju da žive - lako složiti.Ni oko čega drugog se, međutim, srpski kulturni radnici složiti ne mogu. Jer kad je u pitanju podela crkavice koja kulturu na kraju ipak zapadne - tu za slogu ni vremena ni mesta nema.Oni koji od kulture zaista žive zauzeti su muvanjem i kuloarskim podmetanjima. Oni koji da od kulture žive uzaludno pokušavaju, biraju između mogućnosti da bez izgleda na uspeh javno protestuju i mogućnosti da se, što javno, što neoficijelno, onima koji od kulture žive uvlače u “vrata od utrobe”.Na zadatu temu bi imalo mnogo toga da se kaže o pozorištu i filmu, na koje otpada većina kulturnog budžeta. Ali, u ovoj kolumni za dugačku priču mesta nema.Zadržimo se, zato, na knjizi, gde su sredstva manja, a pravila igre identična.Nedavno je Srbija trebalo da bude počasni gost sajma knjiga u Sofiji. Ali, Srbija nešto nije platila, pa je štand počasnog gosta zvrjao prazan. No, nema veze, srpska delegacija je u Sofiju otišla, pila “nalivenu biru”, mavrut i jela šašlike.U toku su pripreme za počasno gostovanje na sajmu u Lajpcigu. Delegacija se sprema na put, da dogovori nastup. Piće se pivo, ješće se kobasice.A da li će posledica dogovora zaista biti počasno gostovanje, ili će i tamo zvrjati prazan štand - konačno nije ni važno.Delegacija će, svakako, još jednom da otputuje. Biće kobasica, biće piva.A knjige koje će se, čak i ako štanda bude, u aranžmanu države tamo predstaviti, ukoliko se autori sami ne potrude da sa ozbiljnim izdavačima uspostave kontakt, svakako će završiti u magacinima inostranih izdavača srodnih duša, koji se ne bave promocijom i plasmanom, nego ja-tebi-ti-meni razmenom sredstava za prevođenje iz šupljeg u prazno. ...

Videti više: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=173475&title_add=Topovski%20barut%3A%3Cbr%2F%3EPivo%2C%20kobasice%2C%20knjige%20i%20magacin&kword_add=vladimir%20kecmanovic%2C%20topovski%20barut

ANTOLOGIJA POEZIJE JEVREJA

KIŠA PADA U DUNAV

Trud velik ulaže olovka,
Kada glas uspavljuje.

Danijela Grujić


Sudbina jevrejskog naroda obeležena je i u svakom pogledu uslovljena beskrajnom dijasporom. Danas u velikom jevrejskom rasejanju u sedamdeset i četiri države živi više od deset miliona Jevreja.
Jevrejska tematika zauzima značajan deo stvaralaštva najvećih pisaca bivše Jugoslavije u posleratnom dobu.
Ovom antologijom obuhvatila sam opuse pesnika jevrejskog porekla, neujedanačenih poetika kao i poetskih zahvata za koje sam smatrala da bi bili zanimljivi.
Kiša pada u Dunav.
O, bože, bože,
Dunav je pokisao
sve do gole kože.

Kiša pada u Dunav a Dunav je reka koja od izvora do ušća poput pesme koja nikada prestati neće traje i odoleva vremenu i prostoru.

-Obrni se, sine, zadnji put se obrni,
jer ono što se crni kroz maglu i kišu
ono što se kroz kišu i maglu crni,
ono je druga zemlja,
druga zemlja. ..

Oskar Davičo. Detinjstvo. Stogodišnjica rođenja i dvadesetogodišnjica smrti i 2009. godina. Jubilarna i poput Trajnika istrajava. Da se setimo i onih kojih ima u delima. U delovima i fragmentima..

O kako sam pusto usidren
Na ovoj davno osušenoj stazi

Ja, sin mutavog lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca,
kraj groblja što je držó bakalnicu i mehanu....

Ono što svaku poeziju odlikuje jeste njen bogat nesvakodnevni rečnik, brojni sinonimi, slikovitost, metričnost i metaforičnost, sažetost obilja između fakata i zbilja, poetičnost i patetičnost, razumevanje ... Vinaver. Stanislav
Mi se čudno razumemo k'o dva bola, k'o dva vala k'o dva mosta u otkrića: ja te volim čudno, nemo, ti si ona čudna mala, mašta drevna moga bića.

Goran Babić saopštava da...

ja sad pišem o mrtvim prijateljima
koji su možda živi
samo što to ne znam
pa mislim da su mrtvi

ali ako ih zamišljam mrtvim
oni su možda i umrli
premda negdje, u daljini, žive...


Može se slobodno reći da su Izraelci narod poezije, s urođenim darom za izražavanjem misli i osećaja kroz pesmu. Gotovo svaki značajniji događaj u Starom zavetu praćen je poezijom.

Pevale su pesme iscrpne, gladne i žedne, gole i bose, snagama koje nisu ni znale da imaju u sebi. Pevale su pesme koje vekovima nisu znale, čije čak reči nisu razumele.
Godinama, časovima, trenima stajale su pred krematorijumima i videle prah svega što su volele. Prah svega što je bio život.
Godine su ih iskušavale, vremena su ih prečišćavala, vremana u vremenu.
Pokidane su žice logora. Ugasile su se peći.
Sa brojevima ustisnutim u kožu one idu po snegu tuđe zemlje i pevaju svoje pesme iz žarke pustinje ne razumevajući im reči, reči koje su još njihovi pretci zaboravili, ali ih shvataju celim svojim bićem.
Ljubiša Jocić

U drevnom Izrailju Biblija se čitala naglas i učila napamet - stoga su pisci znali da se potrude oko stvaranja zvučnih efekata, kojima se postizala veća dojmljivost i bolje pamćenje teksta. Aleksandar Tišma peva o vremenu koje je došlo

došlo je vreme
da i ti
od svojih mlađih
koji su u međuvremenu izrasli
s prohtevima
za dalekim
radoznalim
putovanjima
budeš pokopan.

U jevrejskom kontekstu usmena poezija je autentični izraz jevrejske narodne kulture razvijane u izgnanstvu, na specifičnim kulturnim prostorima na kojima je dolazilo do prožimanja različitih uticaja – jevrejskih, španskih i balkanskih – kada je reč o našoj sredini.

Ovde neko dolazi neko obitava
Možda je to čovek koga tražim
a on u panici u neizvesnosti
odlutao nekud izgubio se

u pesmi Dragana Donića u kojoj se možda i nalazi čovek koga traži


Jevrejska literatura prostorno je kreirana izvan granica jezika i teritorije sa kolektivnim sećanjem etike, spoja identiteta i različitih kultura ili aprila bez kiša Lee Ljubibratić podrazumeva

Sa obale tvrde
svako jutro silazim
ponekad samo pogledom
do groblja mojih uspomena

Ako bih kao polazište svrsishodnosti prezentacije poetskih ostvarenja, odnosno pesnika zastupljenih u ovoj takozvanoj antologiji sveli na alternativno prolazište, ili pak od 1891 (Stanislava Vinavera*) do današnjih dana i ako bi se poezija naših Jevreja u bilo kom pogledu pokušala izdvojiti, definisati, okarakterisati ili analizirati po mestu i vremenu nastanka, po sadržaju ili obličju i neovisno od tradicije i verovanja, prisustva i odsustva, Jevreji kao nomadski narod, kroz lutanja i traženja diljem sveta, od Davidovih psalmi poput pesama nad pesmama, kao i svi pesnici, pevaju svoje teme.

Noć je bila ogromna pod punim mesecom:
Kao da je stvorena u većoj razmeri ...

2009. godina. Jubilarna. Ostaće zabeleženo da je dvadeset godina prošlo od smrti Oskara Daviča. Od smrti Danila Kiša. Otišla je i ljubičica bela. Ženi Lebl. Vrhunska novinarka i prevodilac mnogih naših pisaca i Dnjepra u Izraelu Dine Katan Bencion

I pred skori praznik Pesah
obuzima me čežnja,
želim slobodu, obilje, mir,
čeznem da pripadam...

Setićemo se i naše Simhe Kabiljo Šutić koja kaže

Pustićemo da zvijezdano nebo
proplovi pod našim krovovima

Ostaje život na stolu Judite Šalgo ... Pustila koren; biljke će morati da me presade
iz zemlje u zemlju. I ...


Bogu hvala, pošteđena sam života.
Na pisaćem stolu marke, etikete,
nalepnice sa mojim likom: o, Judita,
naše su glave u školskoj torbi.

I kao da na nepostavljeni odgovor rečito pitanje bola za žrtvama racije u pesmi Fedora Fišla traje bez odustajanja


Muk.
Bat cokula.
Muk.
Prasak puške.
Rafal mitraljeza...

Tu je i ceduljica Ljiljane Lepuše utisnuta u pukotinu Zida plača da se dogodi ljubav /,Da se deca rode, / da se potomci nadžive

Lutam ulicama gonjena nemirom
Grozotom, groznicom traženja
Prelistavam po licima prolaznika
Šetam i sve dok ne osetim bol u nogama
Idem ...

Ružica Galac Popović je na štrandu. 1942. je godina. ...

U snegu,
krvavi tragovi crnih čizama
za bosim nogama ostaju...

dok Jelisaveta Ujhazi, izrazito lirska pesnikinja za bogatstva koja njoj pripadaju govori o šaci zemlje koja kroz nutrinu bića putuje

Moja šaka zemlje,
Moje duše
Drum.

Andra Mošić peva u zmajevima, o zidu plača, o prvoj humci iza kamenite grede poput sećanja na pretke koja nikada ne blede

Puštali smo zmaja
Bez konca, bez kraja,
Na sunčave zrake
Nebu pod oblake …

Mirko Gotesman kroz godišnja doba kaže

Prošlo je doba belih lenstvovanja
I došli su dani plavih rastrojavanja

Judita Kampos:

RAZMIŠLJAM…
BEZ KORENA - NEMA PRAVILNIH PROMENA,
NEMA REČI,
NEMA REČENICA,
NEMA PRIČA, NI PESMICA…

A Raša Livada kaže:

A Livada kažeAko si od dana: Idi u dan;ako si od noći: Idi u noć.

I ne na kraju, Danijela Grujić i
Mnoge pesme
Ostale su u duši pesničkoj
Skrivene, neispevane.
Mnogi je stih
Ostavljen da tutnji


Između jučerašnjice i sutrašnjice obitavaju Jevreji na ovim prostorima gde su rođeni i između predaka i potomaka tradicija se nastavlja.

PESMA*

Pupoljak si bila beli
na blatnjavom dlanu dana.
Zlatnik na pločniku prljavom
Zeleno u jeseni žutoj, plavo u oblaku.
Rumeno na prstima zora,
belo u noćima belim,
belo u noćima crnim.
Bila si rosa
na ispucaloj usni čekanja.
Topli žar
na zgaženom opušku vremena;
Svetionik zalutalih lađa, svetionik zalutalih lađa.

DANILO KIŠ
*objavljeno u časopisu jevrejske omladine Jugoslavije, KADIMA, novembar 1960.godine, broj 9

Da. Zeleno, u jeseni žutoj. I Tatjana Cvejin. Za kraj ili početak ...


ELEGIJA

I otac i mati i brat i sestra
Na put su otišli pre mnogo leta
A meni dođoše, stigle su sene
Bez svega ostah - nema ni mene

S puta se vratiše brojne vrline
Ulicom prolaze, skitaju psine
Iziđoh gladna, žedna iz groba
U grob da legnem kraj oca moga

Iz drugog groba govori mati
Meni će tebe ponovo dati -
Ti idi dalje od moga groba
Zadat je život - tebe da proba!"

Živim ja tako, o blagom blago
Neka me nema, o dragom drago
Da se uvučem u grob svoj samo
Lešinu novu ugledah tamo

Uzeh da kopam po svome telu
Jetru i pluća nađoh u crevu
Slivnik prokopah, iskopah rupu
Sve leš do leša žderu mi ruku

Ja rukom drugom iskopah vene
Iskopah srce, iskopah mene
U sebe uđoh veoma jasno
I tu mi rekoše: Stigla si kasno!"

A meni dođoše, stigle su sene
Bez pesme ostah, nema ni mene


26. oktobar 2009/5770

Tatjana Cvejin

Мирослав Тодоровић, Песме путовања

Јабука 1(2). Фотографија песника Мирослава Тодоровића, снимљена у родном дворишту...*

Ове године Мирослав Тодоровић је, заједно са Дејаном Богојевићем (награђена збирка је насловљена Преливи, отисци), добио награду „Раде Томић“ управо за књигу о којој пишемо. После Ракићеве награде за збирку Спрам расутих звезда (2007), ево другог признања које је дошло у праве руке. Мирослав Тодоровић полако излази из незаслужене сенке у којој је предуго боравио. Тодоровић, написали смо то у ранијем тексту посвећеном његовој поезији „Болна мелодија поетског жића“, пишући песме склада једну, развијену и вишеслојну, коначну књигу. Један од њених рукаваца чине песме које бисмо, условно, могли назвати путописним. Песме путовања својеврстан су наставак збирке Црно у боји (1994). Обе су, друга искључиво, певале о Африци и укључују се у растковско (на тематској равни, бар) крило модерне српске лирике.
Наслов последње Тодоровићеве збирке упућује нам својеврстан сигнал на који не смемо остати слепи. Не нуде нам се песме настале на путовањима (онда би се унутар наслова обрео и предлог са), већ песме које су сама путовања, посредством песника као својеврсног медија, испевала изнутра, својим гласом. Тај мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних сти-листичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим. Песме путовања имају шест ци-клуса од којих су три последња истоветно названа „Черно-марски кругови“. Они који им претходе су: „Тунишки круг“, „Малтешки круг“ и „Линија хоризонта / мисао даљина“. Песнички се ходочастило у Тунис, Малту, Турску, Бугарску, Црну Гору. Тодоровић се „учланио“ у велику породицу наших песника који су певали о мору, изборивши за себе међу њима једно од најистакнутијих места. Но, када говори о мору, наш песник истовремено пева, присећајући се Ференцијеве психоналатичке теорије, посебно у песмама о Тунису (био је то случај и када је Црно у боји у питању), особеним враћањем уназад, о самом освиту људског постојања, Картагини, општој пролазности. Његово море има метафизички ореол.
Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Неколике песме су поетски записи. Неколике су и насловом означене као дневничке белешке. Има песама у прози. Збирка је испресецана неколиким гроздовима хаику песама. На једној страни, релативно дуге песме дугих стихова, а на другој – хаику проблесци. Но, Тодоровић је и своје хаику песме у овој књизи циклусно организовао тако да један хаику циклус чини управо једну песму. Ова подсећа на непрестано таласање. Сјајан пример за, изузетно ретку стилску фигуру апосиопезу или ретиценцију (говор или песма се неочекивано прекидају и започета мисао се не доводи до краја, те се позива читалац да је сам надопуни, постајући тако песников активни помагач) налазимо у песми „Предео изван описа“ која се овако окончава: Са копна рева магарећа као припев / Свему потом о.
Песник појачава, и раније испољену, склоност ка метафоричком складању синтагми: лирику предела („Јутро у Хамамету“); мисао пута (Исто); уји светлост („Side Bou Said“); светлост бодра („Фрагменти из Картагине“); бурној светлости („Предео изван описа“); тихој светлости („Вече“); слушао музику светлости („Дневник, 12. 08. 2007“); живе антологије светлости („Созополски мотиви“); расута лирика светлости („Безброј огледала...“); жамор светлости („Лирика мора“); Светлост се дописује („Јутро на мору“); сјај тишине (Исто); филозофија тишине („Филозофија тишине...“); тишине камене („Небо бди над пејзажем...“); песма тишине („Стихови књига томови“); тишине слово („Песма као талас“);. Сасвим је очигледна доминација двеју речи-тема: тишина и (посебно) светлост. Притом је светлост и у метафоричкој предности. Тодо-ровићеве песме јесу право, често синестезијско, љескање светлости. Тишина и светлост срца су и неколиких песни-чких слика. Наводимо најпре оне са тишином: Гледам језик тишине („Знакови понад списа“; ова синестезијска слика једна је од најамбивалентнијих у читавој збирци: може се доживети / видети и као оглашавање / проговор, али и као плажење); Ал наступиће страшна тишина / Збориће ноћ у огњиштима (Исто); ... негда народи / Сада томови голе тишине зидина („Фрагменти из Картагине“; не само овде „активиран“ је locus comuni Свет-Књига; у читавој збирци као да постоји меланхолични песник преко чијих се стихова, палимсестно, пише: Јован Стерија Поповић). Потом, оне са светлошћу: Таме дашак у мраку оностране светлости („Фрагменти из Картагине“; пред нама је несумњиво флуоросцентни онострани стиховни дашак); Светли на све стране / Из згаришта белине // Сенке узлећу у видик („Отиске времена брише време...“); Истина овог стиха светлост окамењена („Писмо са Гозоа“). Речи-теме су и: век; хуј; море; талас; шкољка; ветар. Ту су и сталне опседантне речи Тодоровићева песништва: спис; слово; реч; опис; опомена; видело; историја; живот. Неколике речи вреди запамтити: истворити; јава–јара; јутропис; самота.
Песник зна да епифанијски „груне“ оксимороном: И небо је сиво жедно („На трагу за Douz“); Вековима идем ка тој у мраку светлости („Јутро у Хамамету“). Не клони се ироније: Све(Т) је сада само апстракција туристичка / Универзална метафора нестајања („Sidi Bon Said“). Велики је списак споменутих или цитираних уметника: П. Сезан; А Жид; Е. А. По; Т. Мијовић; Б. Петровић; С. Богдановић; С. Игњатовић. За мота су узети стихови: Јона Карајона, Бранислава Драгојевића, Октавиа Паса, Шејмаса Хинија, Јована Христића, Езре Паунда, Веселе Стра-шимирове. (Могле би се утврдити интертекстуалне везе које постоје између њиховог и песништва аутора о којем пишемо.) Неколико пута песник се поетички оглашава: До / живети песму („Знакови понад списа“); Садржај видика у поетику („Таласи, стихови“); Овде је сваки талас стих („Линија хоризонта“); Уче ме таласи песништву / Све те промене из истог у истом / Вазда другом („Таласи, песништво“); Море је песма / Песма Бог („Дневник, 22. 08. 1998“; и у песми „Небеско огледало“ налазимо, опетован, стих: Песма је Бог). Нема потребе посебно напомињати како је поетика Тодоровићева, метафорички усковитлана, добрано „искошена“.
Треба запамтити и следећа аутобиографска оглашавања: После свега / Хрид сам / Острво пусто („Острво пусто“); А ја у свему судба записујем („Sidi Bou Said“). Оно нас поново упућује на меланхоличну слику о свеопштој пролазности: Негда градови сада трагови („Уметност сећања“).
Када пева о природним феноменима песник приро-ду чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Шта је у мору природе човек? Само тварка коју време вара? Време је сагледано из посебног угла. Пев о прошлости најава је будућности. Прошлости је будућност у устима („Фрагме-нти из Картагине“). Трагови прошлог опомена су у трену-тку у којем јесмо да ће и од нас, у најбољем случају, остати – ако ишта остане – само рушевни трагови.
Вреди се понекад и кладити: када будемо били Картагина, остаће понеки талас Тодоровићева певања.

Д. Стојковић

_________

* фотографија М. Тодоровића. Одломак из писма...

Miroslav Todorovic >
Mon, June 1, 2009 7:45 am
To: zavetine@verat.net

.... evo me ponovo u Nišu, gde ostajem do 10. juna. Pa, ponovo u selo, među "moja" brda. Sve tako, ni tamo, ni ovde, uvek IZMEĐU, dok se negde ne skrasim. Ovde me je dočekao Stojkovićev tekst o novoj knjizi. Koliko sutra poslaću ti 3. primerka, jedan za tebe, a 2 daruj nekome. Bilo bi dobro da to dobije neko ko bi o knjizi svoje utiske, u vidu prikaza, napisao. Voleo bih da te ovaj jav nađe u dobru...