Белатукадруз

Белатукадруз
ЧУВАРКУЋА

Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

УКЉУЧИТЕ СЕ И ПОМОЗИТЕ

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Манастир изронио из блата...

Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично”
Зидине манастира – кадар из видео инсталације „In Absentia”
Сачекајте само да дам потпис студентима – замолио је Миодраг Кркобабић (1971) док смо се налазили испред редакције Политике. Овог, по приступу очито неформалног предавача, испоставиће се касније у разговору, и уметника који на исти такав начин – неконвенционално – аранжира своја дела, на корак од улаза у зграду заиста је чекало троје академаца. Њима и њиховим колегама на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду преноси знања из области аудиовизуелних композиција. Неке од њих, настале у периоду од 2000. па до данас, изложио је у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на поставци која траје до 8. јуна.  
Приче које је представио, осмишљене као амбијенталне поставке које се састоје од фото, аудио и видео материјала, испитују положај појединца у савременом друштву и процесе социјализације, индивидуализације и формирања личног идентитета који никада није трајан, већ је предмет континуираних промена. Како објашњава док разговарамо, на идентитет утиче систем у којем човек живи, политика која се у том систему води, али и маркетинг, који је све агресивнији.
Насловом изложбе „Ништа лично” аутор као да публику увлачи у самоанализу, наводи je да мисли и повезује наизглед супротстављене парадигме – приватно и јавно, локално и глобално, лично и опште. „Портрет непознатог човека с брадом”, „Лична карта” и „Некроспектива” неки су од радова чија је срж субверзивна, а уметнички поступак довитљив.
– Личне карте, умрлице, полицијске идентификационе фотографије, постери са потрагом за несталом особом, породичне фотографије… Све су то елементи мојих радова који асоцирају на идентитет, његове границе, могуће промене, манипулације. Желео сам да изазовем посматрача да обрати пажњу, осети можда чак и нелагоду, која иницира дубљу анализу онога што види – каже Кркобабић.
Међу новим радовима истиче се пројекат под називом „ In Absentia”, у којем се уметник бави неколицином прича, при чему је кључно то да су оне у вишеструкој вези – и идејно, на бази наратива, и просторно, у самој галерији. Прва се тиче Кркобабића лично и његовог порекла. Реч је о манастиру Драговић подигнутом у Далмацији 1395, који је 1959. зарад хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером заједно са оближњим гробљем, где су сахрањени његови преци. Иако је првобитна намера била да се манастир и гробље преселе, то се није догодило. Једини пут када је било могуће видети их опет како израњају из блата било је за време ратова деведесетих, када је због страха од пуцања бране испуштена вода. Иронијом судбине уметник тада због ратних сукоба дотле није могао да стигне.
Друге две приче казује Софи Бардо, некадашња заменица директора Француског института у Београду. Она се подсећа слика из детињства – сеоцета у Француској, које је посетила као дете, а које је било такође припремљено за потапање, што се из неког разлога није десило мада је село и дан-данас остало сабласно и празно, слично сцени из хорор филма, и пута којим је свакодневно као девојчица пролазила од своје родне куће до оближњег хиподрома, а који данас више не постоји.
– Основу визуелног дела ове двоканалне инсталације, која се емитује на воденом зиду, чине документарни материјали Филмских новости из 1959. године, који садрже снимке трансформација терена и потапања гробља и манастира и ратни документарни снимци поновног појављивања гробља 1995. Окосницу звучне основе инсталације чине две сторије Софи Бардо. Визуелно и звучно укрштене су тако да су две приче о манастиру тонски уоквирене двема причама из Француске. Однос слике и тона је вишезначан – иако је реч о три различита догађаја, ипак се ради о сличним доживљајима и судбинама, што брише однос између локалног и глобалног, личног и општег. Све је лично и све је опште, истовремено. Отуд и назив изложбе – објашњава Кркобабић. 
Све његове радове спаја још нешто – снима их без претходног планирања, инспирација је тренутна као и идеја па и реализација. Док ради никада није сигуран какав ће производ добити када камеру искључи. На тај начин његова уметност има свежину неочекиваног, спонтана је и, понекад, брутално искрена, јер нема диригованог тока ни краја.
Кркобабић живи и ради у Београду. Излагао је на више стотина изложби, фестивала и уметничких пројеката у галеријском и јавном простору широм света. Добитник је више значајних награда и стипендија, као што су Октобарска награда 2001, Награда галерије на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 2002, Почасна награда на Фестивалу Видеобразил у Сао Паолу 2003, Награда жирија на Бијеналу у Каиру 2005. Као стипендиста боравио је у Аустрији и Немачкој.
Милица Димитријевић  објављено: у Политици,  03.06.2015.

ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово...

 ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово. Оно је српска
покрајина, срце српског бића. То би било исто као када би се једнога
дана Сен Дени, у ком је чувена Базилика с некрополом француских краљева,
и где је тренутно муслиманско становништво постало већинско, одвојио од
Француске уз објашњење да постоји популација која је заменила
староседеоце.

Овако за "Новости" говори Емерик Шопрад, који је недавно у
Спољнополитичком одбору Европског парламента, јавно проговорио о
страдању Срба на КиМ. Овај функционер Националног фронта, поручује и да
Косово никада не може да уђе у ЕУ зато што је "легло криминала и сноси
одговорност за етничко чишћење Срба и другог неалбанског живља".

У чијем је интересу нестанак Срба са КиМ?

-
Све је, нажалост, наставак онога што се дешавало 1999. године, из
времена нелегалног рата НАТО против Србије, чији је циљ био да се
потврди сепаратизам Албанаца с Косова, који су, из демографских разлога,
постали већински на овој територији. А ЕУ је следила америчку политику.

Ко профитира од тога?

-
Углавном САД. Србија је православна земља, историјски блиска Русији,
регионална сила. Разбијање Југославије имало је за циљ да се ослаби
српски народ у корист других нација. Иза права мањина, крили су се
стратешки интереси, амерички, али и немачки.

Како се данас поставити према дешавањима на Косову?

- Треба бранити права Срба. Они се налазе на својој земљи. Нема разлога да буду третирани као грађани другог реда.

Шта је решење за КиМ?

-
Има много различитих модела, као што је, на пример, јака аутономија
Западне Сахаре у сувереном Мароку. У сваком случају, Косово и Метохија,
са својим специфичностима, треба да остане покрајина унутар Србије.
Логика независности води у безилаз. Тим пре што Албанци с Косова имају
мафијашку економију коју, углавном, одржавају шверцом, у шта сам могао
да се уверим током моје посете пре неколико година. А то је веома
опасно, и за локално становништво, и за ЕУ, ако жели да интегрише овај
регион.

КЉУЧНА УЛОГА западних служби

КОЛИКО су западне службе биле укључене у разбијање Србије?

-
Познато је да је БНД у оно време подржавала ОВК. Прешло се с културног
терена на политички, до сепаратизма. У потпуности разумем то што се
Србија томе противи. Данас се наставља с потврђивањем те нелегалне
независности. Косово су признале многе земље, пре свега из опортунизма,
следећи САД, али га, такође, нису признале многе важне државе у свету.



Емерик Шопрад: Независност Косова историјска грешка | Политика | Novosti.rs

Vijanje Božića...

 U srcu Novog Sada, na Salajci koja je, odvajkada, bila njegov najsrpskiji deo, i u četvrtak, drugog dana Božića, orila se radosna pesma, posvećena rođenju Isusa Hrista. Pevali su je momci u tradicionalnim crnim, astraganskim šubarama i na dobrim konjima.

- Ovo je običaj koji su, nekada davno, ustanovili naši dedovi i
pradedovi, a mi smo ga obnovili pre devet godina. - zborio je, jedva
obuzdavajući belog pastuva Tajsa, Miroslav - Mićko Jakovljević iz
salajčke Ulice Đorđa Zličića.



Tajs je lipicaner, a Mićko, čiju
glavu je krasila šubara nasleđena od dede Miloša, kupio ga je, veli,
kada mu je bilo samo šest meseci.

Običaj da momci izjašu na konjima i, u prazničnom ozračju, obilaze kuće, u našem narodu poznat je kao "vijanje Božića".

-
Ne hvatamo mi Božić, kako bi se iz naziva moglo zaključiti, mi nosimo
radosni proglas o Spasiteljevom rođenju - objašnjavao je Bane Bogojev,
dok je njegova desetogodišnja kobila Drava nervozno grizla "žvalu".

Bili
su tu i momci sa Klise, iz Petrovaradina, Rumenke, Kovilja, Čeneja...
Pred svakom kućom su ih, spremno, čekali Salajčani. Sa peškirima kojima
su ukrašavali konje i sa posluženjem za jahače.

Usledilo je opšte
odobravanje, a najglasniji je, prihvatajući se flaše, bio Slobodan
Prodanović koji je sa Klise doterao dva prelepa belca, upregnuta u
prastari fijaker. Na Salajci, inače, momci odvajkada izjahuju drugog
dana Božića, ali nije u svim krajevima tako.

-
Kod nas u Ležimiru, Božić je vijan trećeg dana, a činili su to samo
momci tražeći izabranicu - objašnjavala je Anđelka Vozarević (88).

SAMO ĆIRILICOM

NA Salajci svi u fudbalu navijaju za Vojvodinu, što se vidi po mnoštvu simbola u svakoj kući.

-
Nego šta nego za Vojvodinu, ali se to kod nas piše isključivo ćirilicom
- komentarisali su, razdragano, Salajčani to svoje ne samo sportsko
opredeljenje.








U srcu Novog Sada: Vijali Božić na dobrim konjima | Reportaže | Novosti.rs

ПЕСМЕ О БОЛЕСТИ



ДАНИЈЕЛ ДРАГОЈЕВИЋ (1934), Хрватска


БОЛЕСТИ СЕ БУДЕ

           
Мируј, не гледај наш пут
а толико туге, није заувијек
загубљен, срх љепоте изгледа
долазиболести се буде.

Болести се буде,
од прага мисао уздише до бунара,
једна жуна нам удара сред гласа,
обзор долази и враћа се.

Бит ће то дивна јесен.

2

Ужаса ватре и несређене граматике
о којима је било ријечи неће бити

Предвечер она улази у собу
не трошећи покрете
прецизним алатом оштрог вида
посред сриједе
просврдлава воду у чаши

Од углова соба вене
портрет незграпне афористичности
такођер

3

Када је ње у погледу ни брдо ни пријатељ
немају такву косину
она удаљава лагану наду од коже
и наслања тмину на кост
друго је опасније

Када је она ту пјесми не може бити краја
презрели сте јој тајну: она игра у презрењу
онда тек дође
ово или оно

4

Болестима заједништва заједничка је болест
            не заједништво
она је та тајна веза форми
прије ње све је нијемо
она је укидање ограничености
без ње не бих ти могао писати писмо


СОЊА САНЧЕЗ (1934), САД


БОЛНИЧКА ПЕСМА

(за етериџа, 26. 9. 69)


рекоше
умрећеш ноћас
од сушице
у овој соби
                        где вришти – црвена – смрт
                                                                        како то
они за
            мишљају смрт?
                                    јер кад ти тело
заустави своје земаљске
                                          покрете
                                                        не значи
да умире.
                  црна
                           гомила не може
да умре хееееј човече.
                                    престроји се
                                                            па крене
у друга
            подручја                     друг
                                                        а времена.
ју         тро      је
                           хееееј човече.
крени
            и твоји ће часови
                                           да клизну у дане
                        а ја гледам
                                            почињући
да говорим
                    о хијеЕЕЕЕнама.

Превео с енглеског Драгослав Андрић        

           
ДАНИЛО КИШ (1935 – 1989)         
           
           
НА ВЕСТ О СМРТИ ГОСПОЂЕ М. Т.


Како добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)


РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1935)


МЕЛАНХОЛИЈА


Судбина тамних заноса у почетку сна
Била је пружена рука вечности.
Је ли то наша тајна, душо?
Нема ко да нам помогне
Ни плаветнило да нас озари
Ни страст да нас обузме
Ни чудо што чекамо.

Дрхте руке у хладноћи
Састављамо их
Ватре затим избијају
Пламен се уздиже високо.
Обавија се. Обавија се.
Око твога струка
Око мога ума.
Открива стазама Калемегдана
Разбијену слику стварности.

Разголићену носим те мислима.
Обавијају се. Обавијају се.
Око твога струка
Око мога тела.

Пламен додирује ваздух и дрвеће
Жуте боје августа у снегу
Сјактање пролећа у очима
Златна јесен Београда пресечена
Прелетање муња изнад кровова
Није више као што је било
Као што је сада никад бити неће.

Одједном ничега више нема
Само једно тело. Уздрхтало.
Устресло је тело и захвата бескрај
Само себе наискап узима
Обавија се. Обавија се.

Наискап живот прождире
Ослобађа се смрт. Ослобађа се.
Твоје очи чудне и пламтеће
Твоја виткост некад несаломива!
Не видим ноћас тебе
Не видим ево ни себе
Никада више обавијени. Никада обасјани!
Једно умире а другога нема.


БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (1935)


ПРЕД ЉЕКАРНИЦОМ У ГОСПЕ ОД МОРА


Не мари галеб што ни случајно човек
не постиже његов лет; галеба тишти
брига да се својим перјем служи довек.
И не чуди се наш галеб, док се бишти
гдегод уз лукобран, гладан и сијестом,
шта је с морем, оним Сињим, где је голаф
чије бељце не би некад, пред Тергестом,
Лако јахао ни Керсикрат, ни Олаф;
што галебови стомак често кваре,
Farmacia alla Madonna del mare“.

От скршенија, от зиме, от огњице;
било од чега и било за шта: за чир;
за жуљ и шуљ; за свеж дах и суво лице,
за ноћ; за сан, крвну слику и црвени мир,
малој на благајни, са седефним крстом
о врату, што није рада благовести,
и ћутљивцима, кад сити шетње Трстом
и не желећи се ни с ким више срести,
једре са заносом, белих паравана,
а из игле кап по кап им стиже слана:

свима пружа нешто, чини боље, прија
неки раствор, маст, чеп, зрачак, сламка, трава.
А шта гргља море, шта од лекарија
даноноћно куља у њ, да обдржава
оне под најтежом покором, пред мрестом,
што се скупљају на извору милости,
у приобаљу под Миљем и Тријестом,
док на тањирима не оставе кости
и у безусловном  јату се не сваре,
Farmacia alla Madonna del mare“?


ПРОЛАЗНИЦА


Истекло је време за болничку посету.
На фебруарској поледици
изгубљена, одмах уз врата, крупна жена
у прогрушаном средњем добу
и тесном капуту што јој сапиње руке
с путном торбом и порцијама,
не одлучује се да крене с места ни да
спусти пртљаг и отре лице
све зајапурено од мраза или суза.
Некоме би се учинило
да ју је виђао на интерном, рецимо,
у мушкој соби с три постеље
од којих се често понека нађе празна,
где седи уз два чекињава
земљана образа и два упала ока
што зуре данима у страну,
некуд кроз наранџу на белом ноћном столу;
у чекаоници за двоје
који ћуте, свако пред својим исходиштем
сазнања што их удаљује
све више, толико да заправо немају
једно другоме шта да кажу.


ВИТО МАРКОВИЋ (1935)


ЈА НОСИМ СЕБЕ ЛЕША НА РАМЕНУ


Ја носим себе леша на рамену
А у лешу лежи други леш
Пун рана убоја и модрица
Задобијених у претешком жићу

Моја ми је снага изнемогла
                                    срце озлеђено
Душа усахла              
нада устрељена
Младост убијена       
                                    кожа пробушена
Живот угашен
                                    светлост утуљена

Пре времена у времену
                                                            охој
На испосну земљу посађен сам
Да се мучим и у праху претурам
Као тица крила саломљених


У ВРЕЋИ КОЖЕ


У врећи коже
Сам у себи
Злом самоћом
Кости своје стежем

Боли ме боли
Од тога ми пуца
Срце и јетра
И остали прибор

Себе лочући
Из телесне шоље
Све више и више
У себи се мањим


ИСКАЗ


Срећа ме руши
Бол подиже у души

Тајни нагон за смрћу
Налазим у себи

На сваком кораку
Смрт је на мојој страни

Она је саставни део
Мене – мога бића

Ја сам стабло
Она је гавран на грани

Високо седи и куња


ПОХВАЛА ЛУДИЛУ


Зора је

Негде у даљини
У чопору гладних паса
Моја душа лаје
На последње пролазнике

Подне је

Смрт спава
У подножју мога бића
Већ пуних десет година
Једва одлажем њено буђење

Вече је

Моје дрво за вешање
Нагло расте
А ја још нисам спреман
Да се попнем на његову кобну грану

Додирнут даром богова
У присуству звери-смрти
Срцем
            главом
                        слабинама
Клањам се лудилу


ДИМИТРИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ (1935)


СТРОШЕНА БУДУЋНОСТ


Потрошена је будућност
И сад на њеном крају
Глођем крај пута бачену кост.

Она ми у овом лишћем затрпаном гају,
Све до друге обале у магли
Онај последњи преостали мост
Преко кога ме вуче корак посагли
Без торбака рубом века.
А тамо где ме нигдина
Подруку са ништавилом чека,
Без иједне звезде црни се бескрајина
Свеопште ноћи.

Па ипак, доста је свега било
Што се даје и прима,
Подиже у небеса или крши крило.

И једино жалим што онима
Које не могу ни тамо да заборавим,
Нећу моћи
Да се јавим.


ЉУБОМИР ЛЕВЧЕВ (1935), Бугарска


ЛУДАК ШЕТА ПСА


Он је миран,
чак симпатичан.
Прича неке безвезне ствари.
Шета пса једног руководиоца.
То му дође као неки сталан посао.
Али пас је незадовољан,
понижен
загрљајима тог идиота.
Скрива се у бодљикавом жбуњу.
И каква му је то шетња?
Лудак се досети;
покушава да се увуче у руже.
Али увиђа да није пчела.
Нека бака крешти:
"Чувајте децу!..."

Боже,
не дозволи да га отпусте!

            Превео с бугарског Ристо Василевски
         == извор:

Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу....
Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014.... - 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.
ISBN 978 -86-912429-8-5
COBISS.SR-ID 20588012
Уредник:Милош Јанковић.
====   НАПОМЕНА: Уреднику  овог сајта, Лукићу, јављају се читаоци, међу њима и потенцијални купци ове антологије песама о болести. Али, Лукић и Заветине нису издавачи ове књиге. Заветине само препоручују ово издање.  Купци могу иначе да се обрате једном од аутора ове антологије, Господину Миљурку Вукадиновићу - уколико још увек има непродатих примерака, на следеће бројеве телефона: 060 5225 777 и 011- 2626 278  (радним даном после десет часова пре подне до 15 ч)
      ** видети више: Песмовник 

Dokumentarni filmovi ZAVETINA