УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 30. новембар 2014.

ПЕСМЕ О БОЛЕСТИ



ДАНИЈЕЛ ДРАГОЈЕВИЋ (1934), Хрватска


БОЛЕСТИ СЕ БУДЕ

           
Мируј, не гледај наш пут
а толико туге, није заувијек
загубљен, срх љепоте изгледа
долазиболести се буде.

Болести се буде,
од прага мисао уздише до бунара,
једна жуна нам удара сред гласа,
обзор долази и враћа се.

Бит ће то дивна јесен.

2

Ужаса ватре и несређене граматике
о којима је било ријечи неће бити

Предвечер она улази у собу
не трошећи покрете
прецизним алатом оштрог вида
посред сриједе
просврдлава воду у чаши

Од углова соба вене
портрет незграпне афористичности
такођер

3

Када је ње у погледу ни брдо ни пријатељ
немају такву косину
она удаљава лагану наду од коже
и наслања тмину на кост
друго је опасније

Када је она ту пјесми не може бити краја
презрели сте јој тајну: она игра у презрењу
онда тек дође
ово или оно

4

Болестима заједништва заједничка је болест
            не заједништво
она је та тајна веза форми
прије ње све је нијемо
она је укидање ограничености
без ње не бих ти могао писати писмо


СОЊА САНЧЕЗ (1934), САД


БОЛНИЧКА ПЕСМА

(за етериџа, 26. 9. 69)


рекоше
умрећеш ноћас
од сушице
у овој соби
                        где вришти – црвена – смрт
                                                                        како то
они за
            мишљају смрт?
                                    јер кад ти тело
заустави своје земаљске
                                          покрете
                                                        не значи
да умире.
                  црна
                           гомила не може
да умре хееееј човече.
                                    престроји се
                                                            па крене
у друга
            подручја                     друг
                                                        а времена.
ју         тро      је
                           хееееј човече.
крени
            и твоји ће часови
                                           да клизну у дане
                        а ја гледам
                                            почињући
да говорим
                    о хијеЕЕЕЕнама.

Превео с енглеског Драгослав Андрић        

           
ДАНИЛО КИШ (1935 – 1989)         
           
           
НА ВЕСТ О СМРТИ ГОСПОЂЕ М. Т.


Како добро обављен посао, Смрти,
какав успех,
срушити такву тврђаву!
Пождерати толико меса,
скрцкати толико костију
за тако кратко време.
Потрошити толику енергију,
брзо, као кад се испуши цигарета.
Какав је то био посао, Смрти,
каква демонстрација силе.
(Као да ти не бисмо
веровали на реч.)


РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1935)


МЕЛАНХОЛИЈА


Судбина тамних заноса у почетку сна
Била је пружена рука вечности.
Је ли то наша тајна, душо?
Нема ко да нам помогне
Ни плаветнило да нас озари
Ни страст да нас обузме
Ни чудо што чекамо.

Дрхте руке у хладноћи
Састављамо их
Ватре затим избијају
Пламен се уздиже високо.
Обавија се. Обавија се.
Око твога струка
Око мога ума.
Открива стазама Калемегдана
Разбијену слику стварности.

Разголићену носим те мислима.
Обавијају се. Обавијају се.
Око твога струка
Око мога тела.

Пламен додирује ваздух и дрвеће
Жуте боје августа у снегу
Сјактање пролећа у очима
Златна јесен Београда пресечена
Прелетање муња изнад кровова
Није више као што је било
Као што је сада никад бити неће.

Одједном ничега више нема
Само једно тело. Уздрхтало.
Устресло је тело и захвата бескрај
Само себе наискап узима
Обавија се. Обавија се.

Наискап живот прождире
Ослобађа се смрт. Ослобађа се.
Твоје очи чудне и пламтеће
Твоја виткост некад несаломива!
Не видим ноћас тебе
Не видим ево ни себе
Никада више обавијени. Никада обасјани!
Једно умире а другога нема.


БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (1935)


ПРЕД ЉЕКАРНИЦОМ У ГОСПЕ ОД МОРА


Не мари галеб што ни случајно човек
не постиже његов лет; галеба тишти
брига да се својим перјем служи довек.
И не чуди се наш галеб, док се бишти
гдегод уз лукобран, гладан и сијестом,
шта је с морем, оним Сињим, где је голаф
чије бељце не би некад, пред Тергестом,
Лако јахао ни Керсикрат, ни Олаф;
што галебови стомак често кваре,
Farmacia alla Madonna del mare“.

От скршенија, от зиме, от огњице;
било од чега и било за шта: за чир;
за жуљ и шуљ; за свеж дах и суво лице,
за ноћ; за сан, крвну слику и црвени мир,
малој на благајни, са седефним крстом
о врату, што није рада благовести,
и ћутљивцима, кад сити шетње Трстом
и не желећи се ни с ким више срести,
једре са заносом, белих паравана,
а из игле кап по кап им стиже слана:

свима пружа нешто, чини боље, прија
неки раствор, маст, чеп, зрачак, сламка, трава.
А шта гргља море, шта од лекарија
даноноћно куља у њ, да обдржава
оне под најтежом покором, пред мрестом,
што се скупљају на извору милости,
у приобаљу под Миљем и Тријестом,
док на тањирима не оставе кости
и у безусловном  јату се не сваре,
Farmacia alla Madonna del mare“?


ПРОЛАЗНИЦА


Истекло је време за болничку посету.
На фебруарској поледици
изгубљена, одмах уз врата, крупна жена
у прогрушаном средњем добу
и тесном капуту што јој сапиње руке
с путном торбом и порцијама,
не одлучује се да крене с места ни да
спусти пртљаг и отре лице
све зајапурено од мраза или суза.
Некоме би се учинило
да ју је виђао на интерном, рецимо,
у мушкој соби с три постеље
од којих се често понека нађе празна,
где седи уз два чекињава
земљана образа и два упала ока
што зуре данима у страну,
некуд кроз наранџу на белом ноћном столу;
у чекаоници за двоје
који ћуте, свако пред својим исходиштем
сазнања што их удаљује
све више, толико да заправо немају
једно другоме шта да кажу.


ВИТО МАРКОВИЋ (1935)


ЈА НОСИМ СЕБЕ ЛЕША НА РАМЕНУ


Ја носим себе леша на рамену
А у лешу лежи други леш
Пун рана убоја и модрица
Задобијених у претешком жићу

Моја ми је снага изнемогла
                                    срце озлеђено
Душа усахла              
нада устрељена
Младост убијена       
                                    кожа пробушена
Живот угашен
                                    светлост утуљена

Пре времена у времену
                                                            охој
На испосну земљу посађен сам
Да се мучим и у праху претурам
Као тица крила саломљених


У ВРЕЋИ КОЖЕ


У врећи коже
Сам у себи
Злом самоћом
Кости своје стежем

Боли ме боли
Од тога ми пуца
Срце и јетра
И остали прибор

Себе лочући
Из телесне шоље
Све више и више
У себи се мањим


ИСКАЗ


Срећа ме руши
Бол подиже у души

Тајни нагон за смрћу
Налазим у себи

На сваком кораку
Смрт је на мојој страни

Она је саставни део
Мене – мога бића

Ја сам стабло
Она је гавран на грани

Високо седи и куња


ПОХВАЛА ЛУДИЛУ


Зора је

Негде у даљини
У чопору гладних паса
Моја душа лаје
На последње пролазнике

Подне је

Смрт спава
У подножју мога бића
Већ пуних десет година
Једва одлажем њено буђење

Вече је

Моје дрво за вешање
Нагло расте
А ја још нисам спреман
Да се попнем на његову кобну грану

Додирнут даром богова
У присуству звери-смрти
Срцем
            главом
                        слабинама
Клањам се лудилу


ДИМИТРИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ (1935)


СТРОШЕНА БУДУЋНОСТ


Потрошена је будућност
И сад на њеном крају
Глођем крај пута бачену кост.

Она ми у овом лишћем затрпаном гају,
Све до друге обале у магли
Онај последњи преостали мост
Преко кога ме вуче корак посагли
Без торбака рубом века.
А тамо где ме нигдина
Подруку са ништавилом чека,
Без иједне звезде црни се бескрајина
Свеопште ноћи.

Па ипак, доста је свега било
Што се даје и прима,
Подиже у небеса или крши крило.

И једино жалим што онима
Које не могу ни тамо да заборавим,
Нећу моћи
Да се јавим.


ЉУБОМИР ЛЕВЧЕВ (1935), Бугарска


ЛУДАК ШЕТА ПСА


Он је миран,
чак симпатичан.
Прича неке безвезне ствари.
Шета пса једног руководиоца.
То му дође као неки сталан посао.
Али пас је незадовољан,
понижен
загрљајима тог идиота.
Скрива се у бодљикавом жбуњу.
И каква му је то шетња?
Лудак се досети;
покушава да се увуче у руже.
Али увиђа да није пчела.
Нека бака крешти:
"Чувајте децу!..."

Боже,
не дозволи да га отпусте!

            Превео с бугарског Ристо Василевски
         == извор:

Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић
НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу....
Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014.... - 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.
ISBN 978 -86-912429-8-5
COBISS.SR-ID 20588012
Уредник:Милош Јанковић.
====   НАПОМЕНА: Уреднику  овог сајта, Лукићу, јављају се читаоци, међу њима и потенцијални купци ове антологије песама о болести. Али, Лукић и Заветине нису издавачи ове књиге. Заветине само препоручују ово издање.  Купци могу иначе да се обрате једном од аутора ове антологије, Господину Миљурку Вукадиновићу - уколико још увек има непродатих примерака, на следеће бројеве телефона: 060 5225 777 и 011- 2626 278  (радним даном после десет часова пре подне до 15 ч)
      ** видети више: Песмовник 

Нема коментара: