УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 14. јун 2015.

Куда иде Србија / Горан Манић

(препоручени чланак, НСПМ понедељак, 02. април 2012.)

        Из Увода

Географско-политички појам "југоисточне Србије" обухвата област западних страна Старе и Влашких планина, до обронака Суве планине и тока Јужне Мораве. Административно: опшине од Пирота до Босилеграда и Трговишта. На овом месту обратићемо пажњу на општине: Димитровград, Бабушница, Црна Трава, Сурдулица, Власотинце, Босилеград... У оквиру географско-политичког, ове крајеве повезује појам - СИРОМАШТВО.
Историјски, од средњег века, ови крајеви припадају Византијској царевини, односно њеним (углавном!) вазалним областима Бугарске и Србије. И у овим временима ови крајеви су по правилу погранични. Турским освајањима постају мање-више централни део европске Турске. Становништво је готово у потпуности православно-хришћанско. Но, следујући државно-политичке оквире, опет погранично-прелазно, припада Бугарској и(или) Српској православној цркви.
пиротски ћилим
Привредно, ови крајеви су претежно сточарски и земљораднички-колико је то у функцији сточарства. У XX веку се интензивно развија специфична радно-најамна оријентација на најтеже и најмање плаћене послове у грађевинарству - ПЕЧАЛБАРСТВО. Периодично, али ипак у сталном паду, сточарство и печалбарство остају основни животни извори. Известан развој индустрије после II св. рата је сувише скроман и кратак да би оставио озбиљнији утицај. У најновије време, пропаст сточарства и индустрије и опадање печалбарства, доводе до тога да можда 3/4 прихода долази из државног буџета (пензије, општине, школство, здравсво...).
_____________
Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.
За разлику од I у II свeтском рату становништво ових крајева учествује много мање. Бугарска окупација је, такође, много блажа (од немачке, усташке, шиптарске, мађарске...) (Још једна бугарска окупација и још једно незнатно проширење Србије на њен рачун. Последице рата у овим крајевима су сразмерно мање него у неким другим крајевима Југославије. То је случај и са српским и са бугарским становништвом. Ипак, сваког своја рана више боли, па ни овде нису биле безначајне. Једна од последица рата и Резолуције Информбироа и затегнуте ситуације између држава су и српска и бугарска страдања. Далеко од тога да је постојао систематски и организован притисак на Бугаре, али у времену СФРЈ јесте постојао као извесна национална дедоктринација. Уосталом, стратешка политика комунистичке СФРЈ је била (према свима!) "пригушавање" националног. У суштини, овдашњи и Срби и Бугари су остали сиромашни и удаљени од својих матица.) Да се разори није имало много шта! (У току НАТО агресије скоро да и није било бомбардовања. Извештај једног НАТО-пилота је говорио да је, по његовом увиду, овде неко већ извршио бомбардовање! Само је, у ствари, видео уобичајено стање.)
Не може се рећи да комунистичке власти нису нешто елана уложиле и у ове крајеве. Изграђене су школе, домови културе, нешто путева и редован транспорт, први пут је у овим крајевима организована редовна здравствена заштита, нешто индустрије у виду мањих, локалних погона, електрификација... велики искорак је учињен увођењем социјалног и пензијског осигурања пољопривредника... Аграрна политика је била лоша. Разумљиво је да је у тадашњим условима држави недостајало урбане и индустријске радне снаге и да су мере којима је утицано на исељавање у градове имале смисла. Тамо је било лакше радити и живети, стамбена питања решавана, школовање и будућност деце релативно сигурни... Али, у фаворизацији градова се претерало и то је у даљој будућности донело проблем градовима и уништило села.
Ови су крајеви скоро потпуно рурални, погодни за сточарство и воћарство и ту не треба много памети, па чак ни улагања. Но, никад ништа није учињено да се иоле побољшају у односу још на турска времена. Колико ми је познато, из мог краја тек један једини агроном је обилазио села у последњих 50 година! Ветеринарска служба је минимална. Не постоји ни почетно размишљање а камоли икаква стратегија аграрног развоја.
Памет и путеви!
Путеви су таман толико широки да памет одлази.
Школовани људи, којих је овде тако мало, по правилу су одлазили у веће центре. Тамо су се школовали и хранили уз помоћ родитеља из својих села - док су били живи! Сада су села празна и градови су гладни.
После "школараца" одлазили су и печалбари. Углавном сезонски, али у једном периоду, који је био повољан за ове грађевинаре, почели су и они да остају у градовима. У селима су остајали мање способни за рад, а оно што би произвели нису могли да продају. (....)

Нема коментара: