Ђубриште међу јавом и мед сном на старом месту...

 

Гојко Божовић (рођен 1972. у Пљевљима) има две занимљиве песме, Теорија ђубришта, и Бог из епрувете. Из прве песме се присећам само ових стихова


Ђубриште је
Међу јавом и мед сном

На старом месту
.


Осталих се не сећам. Остали су стихотворство.


Из друге споменуте песме, присећам се стихова

Епрувете су каријатиде
Тог света
Ћутке надзиру радове
Прави се
Бог из епрувете
Којег ће сви видети
Који ће им бити бог


(Из збирке "Душа звери",1993)


    Претпостављам да је Божовић мислио на антибога, лажног бога, лажицара, вештачку творевину, монструма, који је, изгледа – дошао, стигао… Уз помоћ Сороша и Бил Гејтса, али и оних богатих планера будућности, што би да сведу број људи на планети Земљи, уз помоћ смицалица, подвала и у крајњем случају, невиђеног непочинства, на златну милијарду, па можда и на пола милијарде. Јер је на земљи постало тесно и неодрживо од толиког броја људи – преко седам милијарди и нешто.


     

    Поподне сам вреже бундева прикупио и однео на наше буњиште између бивше штале и бившег свињца, који сада нечем другом служе. То јест последњих тридесетак година. До пре неколико дана бундеве су цветале у другом делу дворишта, и чинило се да ће цветати до снегова. Међутим дошли су дани када је победио календар и када су ноћи постале хладне. Напросто за неколико ноћи бујне вреже које су се биле распрострле северним ободом великог другог дворишта – од пута до свињца, као да су опрљена врелом водом. Неки листови су побелели; и појавиле су се крупне бундеве, скривене дотлер недељама, чије је корење било унутар нашег буњишта. Такве бундеве никад раније нису биле на нашем другом дворишту; климатски рат им је помогао, подупро их пљусковима да нарасту као бурад. Обрао сам их и  склонио бундееве на место за чување у магази, а вреже сам скупио и у навиљцима пренео на буњиште. Када сам то урадио, сетио сам се да је међу врежама цветао и кромпир, и нашао сам једну гајбицу и ашов, ископао крупан кромпир – који је ту никао, чини се сам, непосејан. Ту смо бацили неки семенски кромпир, који смо купили по повратку из Шведске, негде на крају Смедерева, и који је већ почео да се квари. Исто је било и са бундевама, Бацио сам старо семе бунедва, и преко свега тога неко буђаво сено, бајат хлеб, и друге кварне намирнице…. И само је све никло… И напредовало много боље него све оно што сам ручно посејао… Током лета, буњиште је деловало као један угодан кутак дворишта. Неко је бацио семе сунцокрета, и они нису никли само око младог дворишног ораха, него и на буњишту. Разлистало се и лишће беле тамњанике испред штале и свињца; ту смо нашли и нашег мачка, малог, напуштеног, и почели да бринемо о њему… али сада, када је све календар смлатио, обрао – буњиште је показало и оно своје лице нисам добро упознао временом… риљајући да ископам кромпире, имао сам шта и да видим: свашта аје било у земљи, пластичних кеса, пластичних чинијица, и стотину других дрангулија, парчића бетона, цигле, крупних животињских костију, ајоој! Све сам то покупио у неке две кесе, и однео у канту за смеће, а следећег пролећа ћу припретити укућанима и гостима богме да се више не играју и не бацају пластику на буњиште, јер је пластика неуништива, и можда и отровна, и ружан поступак према земљи. Јер и земља је жива, тј. ако хоћемо да буде жива, не треба да бацамо у њу свашта….

    Буњиште није ђубриште!!

    Видети више.

Нема коментара:

Dokumentarni filmovi ZAVETINA