Задушнице
Често сам размишљала зашто су дан када се сећамо наших милих или немилих покојника, Задушнице, одредили да буде суботом? Дан пред одмор. Дан пред славу Богу. Дан кад смо преморени од посла. Дан кад можда још нисмо стигли, због предходних, преоптерећених дана, да опростима живима, а камоли себи или мртвима. Како год, субота је одређена да подржи Задушнице. Дан кад ваља обићи гробове својих предака, помолити се ЗА ДУШУ њиховог спасења, успења и спокоја. Дан кад без посредника можемо да им захвалимо за све што су учинили за нас.
Задушнице у великом граду обавезују на уранак и стрпљење због великих саобраћајних гужви, кад се већина покрене да обиђе гробове својих најближих, најдражих. На гробљу се види шарена слика обреда услед различитих обичаја, што зависи ко је одакле дошао. На неким гробовима достојанствено горе само свеће, као доказ да је то довољан пут осветљења до раја. Начин да се преминулима огреју сећања на оне које су оставили за собом. Пламен свеће као веза између мртвих и живих душа и Јединога Бога. На неким гробовима је пуно цвећа. Негде се клањају свеже главице зимских ружа, хризантема, негде се жилаво кочопери пластично цвеће, ваљда да би указало на вечност или лењост живих да чешће обилазе гроб.
На неким гробовима гори цигарета, да покојна душа удахне још један дим и укаже нам на овисничку љубав, за коју кажу да је огромна. Негде чашица ракија, а понегде, богами и цела флаша. Што је тај волео да цугне!
На многим гробовима разастрта трпеза са разноразним ђаконијама. Очи саме иду на храну, која често мирисима мами...
На остарелим гробовима посетиоци често живахно разговарају са придошлима, уколико нису сами. На свежим хумкама је вео туге, уздаха и суза.
Око гробова се могу видети не само ожалошћени, потомство, већ и они којима је овај дан који је намењен за покојнике, дан за гозбу. То су људи који без обзира на године имају онај измучени израз лица, очи у којима се огледа празнина, очи чију дубину погледа је појела глад. Особе чије руке изнемогло висе поред тела држећи велике пластичне кесе, више пута употребљене или старе, прљаве цегере. Руке су им продужене дужине од тегла и немања. Стрпљиво обилазе гробове прекривене храном и у тишини, стрпљиво чекају да породица и родбина или по који пријатељ оду и на миру покупе преосталу храну. Често благо погнуте главе , скривено меркају храну, гледајући чиме ће све обрадовати своју породицу. Субота поподне обећава гозбу. Вероватно ће штедљиво јести да би остало нешто и за недељу, а можда и наредне дане.Глад пита за цену, али, глад не пита за понос. Глад неумитно тера на пуко сналажење са или без достојанства.
Обећавам себи да ћу тај дан мислити само на покојне, али изневерим себе и очи ми саме иду на те намучене, а живе душе, узгубљене у овој матерјалној димензији. На те убоге сиромахе који храном са туђих гробова бар на тренутак напуне своје изгладнеле стомаке и на кратко донесу радост својим укућанима.
Тако су Задушнице некоме на тугу, некоме на радост. Неком за душу, некоме за опстанак.
А, ја се питам, где је ту правда? Где је ту љубав према ближњем свом? Ко је заборавио на живе, неснађене душе у овом друштву? Ко ће се организовано и дугорочно смиловат на живе утваре, које су само сенке од људи?
Тако ми сваке Задушнице направе тескобу у души, немир у срцу и пометњу у уму...
Нема коментара:
Постави коментар