ШИЉАК - древна пирамида која зрачи

РТАЊј је одвајкада био предмет посебног поштовања међу становницима Србије. Некада због свог необичног облика, често због необичних и мистичних појава на њему, а још чешће због лековитог биља које расте искључиво на овој планини.

Сви који се пажљивије загледају ка Шиљку, врху ове планине, схвате да испред себе имају необичан и несвакидашњи облик у природи - идеалну пирамиду.

Са друге стране, поставља се питање: шта је то „привукло“ лековито, ендемско биље да расте баш и само на овом месту?

Одговор су покушали да пронађу експерти Центра за истраживање и екологију „Дух Ртња“ током летошњег научног фестивала. После августовских мерења и предавања у којима су учествовали многи угледни научници - резултати још нису сређени у потпуности, али до нечега се већ дошло:

- Суштинско питање је да ли је Ртањ можда древна пирамида, или несвакидашње ремек-дело природе - објашњава оснивач „Духа Ртња“ Саша Нађфеји. - Просто је невероватно да је обична игра природе изазвала стварање планине чији врх има савршен геометријски облик. Са друге стране, зрачења и позитивне енергије које смо осетили и измерили овде, потпуно су несвакидашње.

СВЕТИЛИШТЕУ кругу од десетак метара од места које мештани зову Светилиште, професор Ристовски забележио је врло бурно зрачење. На том месту, у подножју Ртња, постоје остаци некакве грађевине, очигледно из давних времена, али нико не зна какво је то здање било и од када датира.

Најмодернија, поликонттрастна интерферентна камера, којом је руковао професор Лјубо Ристовски, показала је потпуно запрепашћујуће резултате. Овај инструмент је направљен као начин да се региструју биоенергетска и електромагнетна зрачења која пријају људском организму.

- Снимци показују како врх Ртња - Шиљак, углавном упија енергију, док је место које мештани зову Светилиште, у подножју планине - углавном зрачи - објашњава др Лјубо Ристовски. - Надаље, геометрија ове планине је потпуно неочекивана, и сигуран сам да се на њој емитују енергије које су веома корисне за људско здравље.

Инжењер Горан Маријановић додаје како су мерења на Ртњу, на местима на којима не постоје никакви електрични водови или слични извори електричне енергије, показала да је зрачење далеко веће него у урбаним срединама. Наука за сада нема одговор шта је извор таквом зрачењу, али Маријановић тврди да је реч о до сада необјашњивом феномену.

Подсећамо, просек јачине наизменичног електричног поља у Србији је од 20 до 30 волти по квадратном метру, а на неким местима на овој планини оно достиже од 60 до 70 волти.

После свих непознаница и недоумица, наши стручњаци су лоцирали и посебну врсту зрачења, коју је дефинисао још Никола Тесла, назвавши је „нехерцијанским зрачењем“. Зато Маријановић тврди да је Ртањ нека врста гигантског резонатора суптилних енергија. На овој планини су аномалије електричног потенцијала чак два или три пута веће него у другим деловима Србије.

- Нама је сасвим јасно да пирамиде нису могле да настану као пуки резултат природних процеса - каже Маријановић. - Ми смо убеђени да је такав и Ртањ. Ово су вештачке грађевине настале пажљивим планирањем њихових облика и локације, изграђене нама непознатом технологијом.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Професор Ристовски је фасциниран овом планином.

- Да ли ја као научник могу да разумем или не, то је једна прича - каже др Ристовски. - Али да ефекат постоји, то је извесно. На Ртњу сам регистровао енергетске карактеристике које нисам видео на другим местима. Сигуран сам да нека места благотворно делују на људски организам. Место које зовемо Светилиште је идеално да на њему подигнемо рехабилитациони центар.

Ртањ - древна пирамида која зрачи | Репортаже | Novosti.rs

Манастир изронио из блата...

Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично”

Зидине манастира – кадар из видео инсталације „In Absentia”

Сачекајте само да дам потпис студентима – замолио је Миодраг Кркобабић (1971) док смо се налазили испред редакције Политике. Овог, по приступу очито неформалног предавача, испоставиће се касније у разговору, и уметника који на исти такав начин – неконвенционално – аранжира своја дела, на корак од улаза у зграду заиста је чекало троје академаца. Њима и њиховим колегама на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду преноси знања из области аудиовизуелних композиција. Неке од њих, настале у периоду од 2000. па до данас, изложио је у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на поставци која траје до 8. јуна.  

Приче које је представио, осмишљене као амбијенталне поставке које се састоје од фото, аудио и видео материјала, испитују положај појединца у савременом друштву и процесе социјализације, индивидуализације и формирања личног идентитета који никада није трајан, већ је предмет континуираних промена. Како објашњава док разговарамо, на идентитет утиче систем у којем човек живи, политика која се у том систему води, али и маркетинг, који је све агресивнији.

Насловом изложбе „Ништа лично” аутор као да публику увлачи у самоанализу, наводи je да мисли и повезује наизглед супротстављене парадигме – приватно и јавно, локално и глобално, лично и опште. „Портрет непознатог човека с брадом”, „Лична карта” и „Некроспектива” неки су од радова чија је срж субверзивна, а уметнички поступак довитљив.

– Личне карте, умрлице, полицијске идентификационе фотографије, постери са потрагом за несталом особом, породичне фотографије… Све су то елементи мојих радова који асоцирају на идентитет, његове границе, могуће промене, манипулације. Желео сам да изазовем посматрача да обрати пажњу, осети можда чак и нелагоду, која иницира дубљу анализу онога што види – каже Кркобабић.

Међу новим радовима истиче се пројекат под називом „ In Absentia”, у којем се уметник бави неколицином прича, при чему је кључно то да су оне у вишеструкој вези – и идејно, на бази наратива, и просторно, у самој галерији. Прва се тиче Кркобабића лично и његовог порекла. Реч је о манастиру Драговић подигнутом у Далмацији 1395, који је 1959. зарад хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером заједно са оближњим гробљем, где су сахрањени његови преци. Иако је првобитна намера била да се манастир и гробље преселе, то се није догодило. Једини пут када је било могуће видети их опет како израњају из блата било је за време ратова деведесетих, када је због страха од пуцања бране испуштена вода. Иронијом судбине уметник тада због ратних сукоба дотле није могао да стигне.

Друге две приче казује Софи Бардо, некадашња заменица директора Француског института у Београду. Она се подсећа слика из детињства – сеоцета у Француској, које је посетила као дете, а које је било такође припремљено за потапање, што се из неког разлога није десило мада је село и дан-данас остало сабласно и празно, слично сцени из хорор филма, и пута којим је свакодневно као девојчица пролазила од своје родне куће до оближњег хиподрома, а који данас више не постоји.

– Основу визуелног дела ове двоканалне инсталације, која се емитује на воденом зиду, чине документарни материјали Филмских новости из 1959. године, који садрже снимке трансформација терена и потапања гробља и манастира и ратни документарни снимци поновног појављивања гробља 1995. Окосницу звучне основе инсталације чине две сторије Софи Бардо. Визуелно и звучно укрштене су тако да су две приче о манастиру тонски уоквирене двема причама из Француске. Однос слике и тона је вишезначан – иако је реч о три различита догађаја, ипак се ради о сличним доживљајима и судбинама, што брише однос између локалног и глобалног, личног и општег. Све је лично и све је опште, истовремено. Отуд и назив изложбе – објашњава Кркобабић. 

Све његове радове спаја још нешто – снима их без претходног планирања, инспирација је тренутна као и идеја па и реализација. Док ради никада није сигуран какав ће производ добити када камеру искључи. На тај начин његова уметност има свежину неочекиваног, спонтана је и, понекад, брутално искрена, јер нема диригованог тока ни краја.

Кркобабић живи и ради у Београду. Излагао је на више стотина изложби, фестивала и уметничких пројеката у галеријском и јавном простору широм света. Добитник је више значајних награда и стипендија, као што су Октобарска награда 2001, Награда галерије на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 2002, Почасна награда на Фестивалу Видеобразил у Сао Паолу 2003, Награда жирија на Бијеналу у Каиру 2005. Као стипендиста боравио је у Аустрији и Немачкој.

Милица Димитријевић  објављено: у Политици,  03.06.2015.

ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово...

 ПАРИЗ је направио историјску грешку што је признао Косово. Оно је српска
покрајина, срце српског бића. То би било исто као када би се једнога
дана Сен Дени, у ком је чувена Базилика с некрополом француских краљева,
и где је тренутно муслиманско становништво постало већинско, одвојио од
Француске уз објашњење да постоји популација која је заменила
староседеоце.

Овако за "Новости" говори Емерик Шопрад, који је недавно у
Спољнополитичком одбору Европског парламента, јавно проговорио о
страдању Срба на КиМ. Овај функционер Националног фронта, поручује и да
Косово никада не може да уђе у ЕУ зато што је "легло криминала и сноси
одговорност за етничко чишћење Срба и другог неалбанског живља".

У чијем је интересу нестанак Срба са КиМ?

-
Све је, нажалост, наставак онога што се дешавало 1999. године, из
времена нелегалног рата НАТО против Србије, чији је циљ био да се
потврди сепаратизам Албанаца с Косова, који су, из демографских разлога,
постали већински на овој територији. А ЕУ је следила америчку политику.

Ко профитира од тога?

-
Углавном САД. Србија је православна земља, историјски блиска Русији,
регионална сила. Разбијање Југославије имало је за циљ да се ослаби
српски народ у корист других нација. Иза права мањина, крили су се
стратешки интереси, амерички, али и немачки.

Како се данас поставити према дешавањима на Косову?

- Треба бранити права Срба. Они се налазе на својој земљи. Нема разлога да буду третирани као грађани другог реда.

Шта је решење за КиМ?

-
Има много различитих модела, као што је, на пример, јака аутономија
Западне Сахаре у сувереном Мароку. У сваком случају, Косово и Метохија,
са својим специфичностима, треба да остане покрајина унутар Србије.
Логика независности води у безилаз. Тим пре што Албанци с Косова имају
мафијашку економију коју, углавном, одржавају шверцом, у шта сам могао
да се уверим током моје посете пре неколико година. А то је веома
опасно, и за локално становништво, и за ЕУ, ако жели да интегрише овај
регион.

КЉУЧНА УЛОГА западних служби

КОЛИКО су западне службе биле укључене у разбијање Србије?

-
Познато је да је БНД у оно време подржавала ОВК. Прешло се с културног
терена на политички, до сепаратизма. У потпуности разумем то што се
Србија томе противи. Данас се наставља с потврђивањем те нелегалне
независности. Косово су признале многе земље, пре свега из опортунизма,
следећи САД, али га, такође, нису признале многе важне државе у свету.



Емерик Шопрад: Независност Косова историјска грешка | Политика | Novosti.rs