Vijanje Božića...

 U srcu Novog Sada, na Salajci koja je, odvajkada, bila njegov najsrpskiji deo, i u četvrtak, drugog dana Božića, orila se radosna pesma, posvećena rođenju Isusa Hrista. Pevali su je momci u tradicionalnim crnim, astraganskim šubarama i na dobrim konjima.

- Ovo je običaj koji su, nekada davno, ustanovili naši dedovi i
pradedovi, a mi smo ga obnovili pre devet godina. - zborio je, jedva
obuzdavajući belog pastuva Tajsa, Miroslav - Mićko Jakovljević iz
salajčke Ulice Đorđa Zličića.

Tajs je lipicaner, a Mićko, čiju
glavu je krasila šubara nasleđena od dede Miloša, kupio ga je, veli,
kada mu je bilo samo šest meseci.

Običaj da momci izjašu na konjima i, u prazničnom ozračju, obilaze kuće, u našem narodu poznat je kao "vijanje Božića".

-
Ne hvatamo mi Božić, kako bi se iz naziva moglo zaključiti, mi nosimo
radosni proglas o Spasiteljevom rođenju - objašnjavao je Bane Bogojev,
dok je njegova desetogodišnja kobila Drava nervozno grizla "žvalu".

Bili
su tu i momci sa Klise, iz Petrovaradina, Rumenke, Kovilja, Čeneja...
Pred svakom kućom su ih, spremno, čekali Salajčani. Sa peškirima kojima
su ukrašavali konje i sa posluženjem za jahače.

Usledilo je opšte
odobravanje, a najglasniji je, prihvatajući se flaše, bio Slobodan
Prodanović koji je sa Klise doterao dva prelepa belca, upregnuta u
prastari fijaker. Na Salajci, inače, momci odvajkada izjahuju drugog
dana Božića, ali nije u svim krajevima tako.

-
Kod nas u Ležimiru, Božić je vijan trećeg dana, a činili su to samo
momci tražeći izabranicu - objašnjavala je Anđelka Vozarević (88).

SAMO ĆIRILICOM

NA Salajci svi u fudbalu navijaju za Vojvodinu, što se vidi po mnoštvu simbola u svakoj kući.

-
Nego šta nego za Vojvodinu, ali se to kod nas piše isključivo ćirilicom
- komentarisali su, razdragano, Salajčani to svoje ne samo sportsko
opredeljenje.

U srcu Novog Sada: Vijali Božić na dobrim konjima | Reportaže | Novosti.rs

ПЕСМЕ О БОЛЕСТИ

ДАНИЈЕЛ ДРАГОЈЕВИЋ (1934), Хрватска

БОЛЕСТИ СЕ БУДЕ

           

Мируј, не гледај наш пут

а толико туге, није заувијек

загубљен, срх љепоте изгледа

долази – болести се буде.

Болести се буде,

од прага мисао уздише до бунара,

једна жуна нам удара сред гласа,

обзор долази и враћа се.

Бит ће то дивна јесен.

2

Ужаса ватре и несређене граматике

о којима је било ријечи неће бити

Предвечер она улази у собу

не трошећи покрете

прецизним алатом оштрог вида

посред сриједе

просврдлава воду у чаши

Од углова соба вене

портрет незграпне афористичности

такођер

3

Када је ње у погледу ни брдо ни пријатељ

немају такву косину

она удаљава лагану наду од коже

и наслања тмину на кост

друго је опасније

Када је она ту пјесми не може бити краја

презрели сте јој тајну: она игра у презрењу

онда тек дође

ово или оно

4

Болестима заједништва заједничка је болест

            не заједништво

она је та тајна веза форми

прије ње све је нијемо

она је укидање ограничености

без ње не бих ти могао писати писмо

СОЊА САНЧЕЗ (1934), САД

БОЛНИЧКА ПЕСМА

(за етериџа, 26. 9. 69)

рекоше

умрећеш ноћас

од сушице

у овој соби

                        где вришти – црвена – смрт

                                                                        како то

они за

            мишљају смрт?

                                    јер кад ти тело

заустави своје земаљске

                                          покрете

                                                        не значи

да умире.

                  црна

                           гомила не може

да умре хееееј човече.

                                    престроји се

                                                            па крене

у друга

            подручја                     друг

                                                        а времена.

ју         тро      је

                           хееееј човече.

крени

            и твоји ће часови

                                           да клизну у дане

                        а ја гледам

                                            почињући

да говорим

                    о хијеЕЕЕЕнама.

Превео с енглеског Драгослав Андрић        

           

ДАНИЛО КИШ (1935 – 1989)         

           

           

НА ВЕСТ О СМРТИ ГОСПОЂЕ М. Т.

Како добро обављен посао, Смрти,

какав успех,

срушити такву тврђаву!

Пождерати толико меса,

скрцкати толико костију

за тако кратко време.

Потрошити толику енергију,

брзо, као кад се испуши цигарета.

Какав је то био посао, Смрти,

каква демонстрација силе.

(Као да ти не бисмо

веровали на реч.)

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИЋ (1935)

МЕЛАНХОЛИЈА

Судбина тамних заноса у почетку сна

Била је пружена рука вечности.

Је ли то наша тајна, душо?

Нема ко да нам помогне

Ни плаветнило да нас озари

Ни страст да нас обузме

Ни чудо што чекамо.

Дрхте руке у хладноћи

Састављамо их

Ватре затим избијају

Пламен се уздиже високо.

Обавија се. Обавија се.

Око твога струка

Око мога ума.

Открива стазама Калемегдана

Разбијену слику стварности.

Разголићену носим те мислима.

Обавијају се. Обавијају се.

Око твога струка

Око мога тела.

Пламен додирује ваздух и дрвеће

Жуте боје августа у снегу

Сјактање пролећа у очима

Златна јесен Београда пресечена

Прелетање муња изнад кровова

Није више као што је било

Као што је сада никад бити неће.

Одједном ничега више нема

Само једно тело. Уздрхтало.

Устресло је тело и захвата бескрај

Само себе наискап узима

Обавија се. Обавија се.

Наискап живот прождире

Ослобађа се смрт. Ослобађа се.

Твоје очи чудне и пламтеће

Твоја виткост некад несаломива!

Не видим ноћас тебе

Не видим ево ни себе

Никада више обавијени. Никада обасјани!

Једно умире а другога нема.

БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (1935)

ПРЕД ЉЕКАРНИЦОМ У ГОСПЕ ОД МОРА

Не мари галеб што ни случајно човек

не постиже његов лет; галеба тишти

брига да се својим перјем служи довек.

И не чуди се наш галеб, док се бишти

гдегод уз лукобран, гладан и сијестом,

шта је с морем, оним Сињим, где је голаф

чије бељце не би некад, пред Тергестом,

Лако јахао ни Керсикрат, ни Олаф;

што галебови стомак често кваре,

„Farmacia alla Madonna del mare“.

От скршенија, от зиме, от огњице;

било од чега и било за шта: за чир;

за жуљ и шуљ; за свеж дах и суво лице,

за ноћ; за сан, крвну слику и црвени мир,

малој на благајни, са седефним крстом

о врату, што није рада благовести,

и ћутљивцима, кад сити шетње Трстом

и не желећи се ни с ким више срести,

једре са заносом, белих паравана,

а из игле кап по кап им стиже слана:

свима пружа нешто, чини боље, прија

неки раствор, маст, чеп, зрачак, сламка, трава.

А шта гргља море, шта од лекарија

даноноћно куља у њ, да обдржава

оне под најтежом покором, пред мрестом,

што се скупљају на извору милости,

у приобаљу под Миљем и Тријестом,

док на тањирима не оставе кости

и у безусловном  јату се не сваре,

„Farmacia alla Madonna del mare“?

ПРОЛАЗНИЦА

Истекло је време за болничку посету.

На фебруарској поледици

изгубљена, одмах уз врата, крупна жена

у прогрушаном средњем добу

и тесном капуту што јој сапиње руке

с путном торбом и порцијама,

не одлучује се да крене с места ни да

спусти пртљаг и отре лице

све зајапурено од мраза или суза.

Некоме би се учинило

да ју је виђао на интерном, рецимо,

у мушкој соби с три постеље

од којих се често понека нађе празна,

где седи уз два чекињава

земљана образа и два упала ока

што зуре данима у страну,

некуд кроз наранџу на белом ноћном столу;

у чекаоници за двоје

који ћуте, свако пред својим исходиштем

сазнања што их удаљује

све више, толико да заправо немају

једно другоме шта да кажу.

ВИТО МАРКОВИЋ (1935)

ЈА НОСИМ СЕБЕ ЛЕША НА РАМЕНУ

Ја носим себе леша на рамену

А у лешу лежи други леш

Пун рана убоја и модрица

Задобијених у претешком жићу

Моја ми је снага изнемогла

                                    срце озлеђено

Душа усахла              

нада устрељена

Младост убијена       

                                    кожа пробушена

Живот угашен

                                    светлост утуљена

Пре времена у времену

                                                            охој

На испосну земљу посађен сам

Да се мучим и у праху претурам

Као тица крила саломљених

У ВРЕЋИ КОЖЕ

У врећи коже

Сам у себи

Злом самоћом

Кости своје стежем

Боли ме боли

Од тога ми пуца

Срце и јетра

И остали прибор

Себе лочући

Из телесне шоље

Све више и више

У себи се мањим

ИСКАЗ

Срећа ме руши

Бол подиже у души

Тајни нагон за смрћу

Налазим у себи

На сваком кораку

Смрт је на мојој страни

Она је саставни део

Мене – мога бића

Ја сам стабло

Она је гавран на грани

Високо седи и куња

ПОХВАЛА ЛУДИЛУ

Зора је

Негде у даљини

У чопору гладних паса

Моја душа лаје

На последње пролазнике

Подне је

Смрт спава

У подножју мога бића

Већ пуних десет година

Једва одлажем њено буђење

Вече је

Моје дрво за вешање

Нагло расте

А ја још нисам спреман

Да се попнем на његову кобну грану

Додирнут даром богова

У присуству звери-смрти

Срцем

            главом

                        слабинама

Клањам се лудилу

ДИМИТРИЈЕ НИКОЛАЈЕВИЋ (1935)

СТРОШЕНА БУДУЋНОСТ

Потрошена је будућност

И сад на њеном крају

Глођем крај пута бачену кост.

Она ми у овом лишћем затрпаном гају,

Све до друге обале у магли

Онај последњи преостали мост

Преко кога ме вуче корак посагли

Без торбака рубом века.

А тамо где ме нигдина

Подруку са ништавилом чека,

Без иједне звезде црни се бескрајина

Свеопште ноћи.

Па ипак, доста је свега било

Што се даје и прима,

Подиже у небеса или крши крило.

И једино жалим што онима

Које не могу ни тамо да заборавим,

Нећу моћи

Да се јавим.

ЉУБОМИР ЛЕВЧЕВ (1935), Бугарска

ЛУДАК ШЕТА ПСА

Он је миран,

чак симпатичан.

Прича неке безвезне ствари.

Шета пса једног руководиоца.

То му дође као неки сталан посао.

Али пас је незадовољан,

понижен

загрљајима тог идиота.

Скрива се у бодљикавом жбуњу.

И каква му је то шетња?

Лудак се досети;

покушава да се увуче у руже.

Али увиђа да није пчела.

Нека бака крешти:

"Чувајте децу!..."

Боже,

не дозволи да га отпусте!

            Превео с бугарског Ристо Василевски

         == извор:

Миљурко Вукадиновић, Душан Стојковић

НИСУ СВЕ БОЛЕСТИ ЗА МЕНЕ : антологија песама о болести, болницама, болу....

Београд: Фондација Солидарност Србије, 2014.... - 763 стр.; 25 цм. Тираж 500.

ISBN 978 -86-912429-8-5

COBISS.SR-ID 20588012

Уредник:Милош Јанковић.

====   НАПОМЕНА: Уреднику  овог сајта, Лукићу, јављају се читаоци, међу њима и потенцијални купци ове антологије песама о болести. Али, Лукић и Заветине нису издавачи ове књиге. Заветине само препоручују ово издање.  Купци могу иначе да се обрате једном од аутора ове антологије, Господину Миљурку Вукадиновићу - уколико још увек има непродатих примерака, на следеће бројеве телефона: 060 5225 777 и 011- 2626 278  (радним даном после десет часова пре подне до 15 ч)
      ** видети више: Песмовник 

Obama obećao pučistima u Ukrajini moćnu podršku

I dalje ćemo ukazivati ruskoj vladi, ako nastavi
sadašnjim putem, da će joj – ne samo od strane SAD, nego i međunarodna
zajednica, Evropska unija i drugi – ispostaviti račun za kršenje
međunarodnog prava i za aspiracije na Ukrajinu. Postoji, naravno, i
drugi put i mi se nadamo – naglasio je Obama – da će ga predsednik Putin
iskoristiti


Arsenij Jacenjuk je iz Bele kuće pozvao Rusiju na
„dijalog bez oružja, bez tenkova”. Naglasio je da želi „diplomatiju i
političke instrumente”, ali je – čim je napustio Belu kuću – odmah
optužio Moskvu da planira rat i „upad u istočnu i centralnu Ukrajinu,
uključujući i Kijev”


Naglasivši da je njegova „vlada” spremna da sa EU u
narednih 7-10 dana potpiše politički deo sporazuma o asocijaciji,
Jacenjuk je naglasio: „Mi želimo da svima jasno stavimo na znanje da je
Ukrajina deo zapadnog sveta i da će to i ostati, ali želimo da budemo
dobar prijatelj i partner i Rusiji”

FAKTI: Ne čini li vam se da ovako
govore (deo zapadnog sveta i dobri i partnerski odnosi sa Rusijom) i
Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić?


„Budite uvereni da ćete imati našu moćnu podršku za očuvanje
suvereniteta i teritorijalne celovitosti Ukrajine” – naglasio je Obama
po završetku razgovora u Ovalnom kabinetu.


Američki lider je izjavio da je od Jacenjuka dobio potvrdu da je
Kijev spreman na dijalog sa Rusijom i izrazio nadu da će stvorena
situacija biti razrešena „putem pregovora”.

I Jacenjuk je u Vašingtonu naglasio da želi „političko rešenje
situacije u Ukrajini”, ali je podvukao: „Mi se nikada nećemo predati”.


Odmah potom je optužio Rusiju da „stvari vodi ka ratu” i dodao da
Kijev „nema nameru da prizna legitimnost krimskog referenduma”.


Posebno je naglasio da je njegova „vlada”spremna da sa EU već kroz 7-10 dana potpiše politički deo sporazuma o asocijaciji.


„Mi želimo da svima jasno stavimo na znanje da je Ukrajina deo
zapadnog sveta i da će to i ostati, ali želimo da budemo dobar prijatelj
i partner i Rusiji” – naglasio je Jacenjuk.


Uzevši ponovo reč, Obama je ruska vojna dejstva na Krimu nazvao
„Prodiranjem Rusije na Krim izvan svojih baza” i to nazvao „kršenjem
međunarodnog prava i međunarodnih sporazuma koje je Rusija potpisala”.
Dodao je da Rusija time ugrožava i suvereniteti i teritorijalnu
celovitost Ukrajine.


Izgovarajući sve ovo, Obama nije ni jednom povodom Rusije izgovorio reč „sankcije”.


„I dalje ćemo ukazivati ruskoj vladi, ako nastavi sadašnjim putem, da
će joj – ne samo od strane SAD, nego i međunarodna zajednica, Evropska
unija i drugi – ispostaviti račun za kršenje međunarodnog prava i za
aspiracije na Ukrajinu. Postoji, naravno, i drugi put i mi se nadamo –
naglasio je Obama – da će ga predsednik Putin iskoristiti”.


Jacenjuk je, na kraju, iz Bele kuće pozvao Rusiju na „dijalog bez oružja, bez tenkova”.


Naglasio je da želi „diplomatiju i političke instrumente”, ali je –
čim je napustio Belu kuću – odmah optužio Moskvu da planira rat i „upad u
istočnu i centralnu Ukrajinu, uključujući i Kijev”.


(Fakti)









Obama obećao pučistima u Ukrajini moćnu podršku

У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ / Зоран М. МАНДИЋ

Мисли о повратку слике на матрицу идеје њеног настанка, па и
њеног реалистичног опстанка, у чијој осами она живи са сенком свог
креативног иницијалног прапочетка, вековима, у епохама промена, призива
посезање за дискусијом о лавиринту, који је, по Борхесу, најочитији симбол
осећања изгубљености у процесу промишљања могућности повратка на
извор разлога зачећа. Зато је сликар, или билокоји други уметник, песник,
композитор, математичар, као најопуномоћнији, изасланик божје сензације
у пољу људске цивилизације, стављен у процеп из кога га п(р)озивају, да
својој публици и њеним тумачима, открије тајну дилеме која га мучи на
прибављању одговора таквим знатижељама.
Ако се пође од чињенице да је сликарство почетак спознаје људи у
визуелизацији осећања света, и сваколиког инвентара првобитног уређења
њене природе и њених закона, онда је недвосмилена истина да су први
сликари, само тако могли да започну крчење пута ка идентитетима људи. Та
истина помогла је да се човек на почетку свог метнталног развоја сучели са
окретањима око осе феномена огледала и научи да контролише игру
менталне расвете симетричних одраза, који су га са својим нијансама и
загонеткама, одводили у открића: сенке, ватре, копља, точка и на крају сна
као „подстрекача“ за даља: усмеравања, распоређивања и компоновања
запажања. Отуда и истина о слици, као најбитнијем тренутку у развоју
људске самосвести. Зато је велика истина да идеја слике није настала
случајно. Она заслужено стоји на самом почетку историје еволуције развоја
света, као један од најнеобичнијих, пре свега, чулних достигнућа сензације
људског ума.
Временом, мењајући идеје о поимању света, сликар је, пре свега, као
светлосно биће, почео и да мења улогу и развој својих визуелних записа, а
упоредо и: карактер, језик, говор и тен слике. Спознао је да се свет, на слици
и изван ње, може поделити између онога што је на првобитном цртежу лик
бика и што није бик. У тој спознаји он је несвесно започео мисију
истраживања самогласа разборитости и препознавања. Наравно да је тада
рудимент перцепције још увек био далеко од разумевања, а камоли читања
снова и њихових порука.
Неспорно је да је слика вековима, као својеврсна аналогија, била тлац
реалистичке белешке у коју је сликар страсно уносио своје визуелне утиске.
Речју, слике су зато у историји уметности, дуго дуго времена, а нарочито
после утврђеног сазнања о судбини пролазности живота, личиле на
насеља „белих кућа“ врсног савременог српског песника Ђорђа Сибиновића,
а потом, све више и више, на иконографске оде идеалима вере и
емоционалног уздања. Тако је сликар нашао у себи човека. У формату тог
налажења започеле су и расправе о онтологији, психологији и филозофији
богочовека и богоствараоца.
У новом модерном, научном, дигиталном и технолошком, свету,
препуном анархије, себичности, корупције и сваколиког неморала, усуд рада
и притиска експресионистичке енергије, удаљио је уметност, књижевности и
музику, од импресионизма сувог и огољеног реализма. Том удаљену у
многоме су кумовала присвајања и наслањања на стилске улоге: метафора,
алегорија, алузија и асоцијација. Свет знакова, природних и комплексних
бројева проширио се до те мере да је светом завладао култ шифара,
претпоставки, негација и заменица. Несумњиво је тада завладао и рат
земаљских и космичких димензија. Наравно, да се ово односи и на
савремено реалистичко сликарство, које је жртва предложака постављених у
у мисаоним ликовним делима: Ботичелија, Леонарда, Каравађа, Дирера,
Пикаса, Инке Есенхајг и Милорада Бате Михијловића. Зато су класична
ликовна дела фигуративног реализма увек ту, на својим стварним и
нестварним штафелајима, и никада нису нестала. Упорнији знатижељници
могу њихове ауторе наћи како у Несебичном музеју Заветина седе и пију
кафу, 3 у 1, или 2 у 1, са костимираним менаџерима актуелне дигиталне ере.
У контекстуалном оквиру овог тегста треба посебно истаћи да је
Ликовна колонија Колут-Мандић, на челу са оснивачем Милошом Мишом
Мандићем, током двадесетпет година постојања веома сугестивно пратила
идеју повратка класичне релистичке слике, па је на том фону за њене сазиве
и вршена селикција у ангажовању најелитнијих српских и међународних
сликара из Европе и са простора екс-југословенског региона.
____________
НАПОМЕНА
Овај текст је написао З. М. Мандић по позиву за каталог изложбе Ликовне колоније
КОЛУТ-МАНДИЋ, иницијатора и њеног власника Милоша Мише Мандића,
поводом 25-тог сазива, а која се одржава од 26. Јануара до 02. фебруара
2014. године у Бањи Јунаковић крај Апатина За исти сазив, који се одвија под
тематским мотоом Повратак класичној слици, позвано је 25 академских
сликара (Драган Мартиновић, Ђорђе Прудников, Млан Туцовић, Даница
Масниковић, Иштван Сајко, Ендре Пеновац, Василије Доловачки, Мишо
Вемић, Зоран Круљ, Томислав Сухецки, Шандор Шлајф, Момчило
Мацановић, Предраг Тодоровић, Зоран Ивановић (вајар), Предраг
Милошевић, Александар Луковић Лукијан, Радуле Бошковић, Милан
Милетић, Борис Драгојевић, Предраг Тодоровић, Славко Крунић, Жељко
Ђуровић, Љубомир Попадић). Током колоније одржан је округли сто на коме
су учествовали историчари уметности и ликовни критичари: Срето Бошњак,
Дејан Ђорић, Зоран М. Мандић и Оливера Милошевић. Након завршетка
Колоније биће отворена озложба на којој ће бити изложени радова настали
на њеном 25-том јубиларном сазиву. Ову изложбу током 2014. године
љубитељи ликовне уметности можи ће да виде у тридесетак галерија широм
Србије, регионалних и европских центара културе.
На Богојављање 2014. г-