ЗВУЧАЛО је готово нестварно. Када је глас непознатог човека из Истанбула одговорио на наш позив: само ви дођите, помоћи ћу шта год буде требало. Мени је драго да наш народ и у овим данима долази. 
А нама... нама је било важно да у двомилионском граду с којим се тек срећемо, у прилично непријатним околностима, неко само покаже пут. Тако смо упознали господина Салиха Хаџифејзовића. Нисмо ни слутили каква ће прича и порука следити после сусрета с њим.
Кратак увод у биографију:
Имао је седамнаест година када је из Милошевог Дола код Сјенице са родитељима дошао у Истанбул. Овде је завршио занат, одслужио војску, оженио се, засновао породицу, подигао фабрику мотора и бицикала. Извози у цео свет. У граду на Босфору га сврставају међу три најуспешнија привредника. Њему, ипак, припада прво место у вишемилионском досељеничком корпусу са Балкана. По мери коју обичан човек има: да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.
- Увек говорим и тако се управљам: добро чини, добру се надај. За мене и моју породицу је важније с ким једеш, него шта једеш. Хоћу да кажем: најважније је какав си човек. Све дође и прође, све је могуће и стећи и потрошити, али ако образ не чуваш, џаба - говори Салих Хаџифејзовић. - А образ се чува тако што поштујеш немоћније од себе. И поштујеш земљу у којој живиш, али и што свој језик, обичаје и завичај не заборављаш. Мени је мој родни Милошев До у срцу и у сну. И ја се увек враћам путу којим сам овде дошао
.

СРБИЈА У КОЈОЈ САМ СЕ РОДИОСА добрим људима, без обзира на то којој вери и ком народу припадају, никада проблема нема. Ми, Бошњаци у Турској имамо срећу да Србија овамо шаље своје најбоље дипломате. Задовољни смо и захвални за сарадњу и разумевање, као што сам и срећан, јер Република Турска из дана у дан побољшава економске и политичке односе са Србијом, у којој сам се родио.
Какав је био почетак тог пута? То се не може сасвим приближити, уколико изостану делови које је овај човек меморисао у свом памћењу и памћењу предака.
Ево његове приче:
- Син сам Хаџи Тахира Хаџифејзовића. Моја мајка је Ћеба Пућић, из Сјенице, ћерка Салиха Пућића, по коме сам и добио име... После Првог светског рата, живот Бошњака у Санџаку био је прилично горак. Тако је наша породица одлучила да се сели у Турску, имање је продала Србима из села Свичевићи. Две године касније, затвара се пут за Турску, наша породица се враћа у Милошев До, а наше добре комшије Свичевићи враћају нам земљу. Мој стриц Сулејман се, тада, братимио са Владиславом Свичевићем.
- С почетком Другог светског рата, почињу тешки дани у Санџаку, за припаднике оба народа. Наша породица и породице Срба: Свичевићи, комшије Пејовићи и Јањуши штитили су нашу породицу од четника. Мучили се. И наша породица се, исто, мучила да заштити своје комшије Србе и побратиме од усташа. Успевали су у томе све док није стигла војска, четници са стране. Запалили су Милошев До, убили шесторо, претукли кога год су нашли код куће... Породица одлучује да поново крене према Турској. Причали су ми да су заклали вола, месо спаковали у козју кожу и тако више од 20 километара, на воловским колима, с мало пртљага, са женама и децом, заустављају се у Сјеници. Ту су чули како су страшно прошли комшије Пејовићи који су бранили нашу породицу.
- У тешким ратним данима моји родитељи су изгубили четири сина и три ћерке, умрле су од тифуса. Остала је само моја сестра Нура, и отац одлучи да се 1946. врати са мајком и ћерком у своју опљачкану кућу у Милошев До. У марту те године, на свет сам дошао ја. Сви, и Срби и муслимани обрадовали су се: Тахиру се родио син.
- Кад сам годину дана напунио, мајка ме, по обичају, изнела на пут, понела маказе, а знала је да ће у то време путем проћи Гојко Пејовић, тада председник општине Калиновићи. Мајка, како ми је причала, казала је Гојку: за захвалност што су твоји родитељи спасли нашу породицу у најтеже време, ми желимо да нам будеш кум. Тако је и било. Ми смо с Пејовићима заједно славили њихову крсну славу, свадбе, заједно смо туговали ако су сахране. И они су нама долазили за Бајрам, весеља, делили и тугу кад је било потребно. Сваке године смо славили дан кумства.
- Имао сам дванаест година, у кући се причало о завету деде Ахмета, очевог оца, да се одселимо у Турску... Тако смо поново кренули, а наше комшије и кумови су плакали. Памтим како су ћерке мога стрица падале од жалости. Испред нас је истрчао мој школски друг Милосав Јањуш. Грлили смо се и плакали.
- Био је рамазански Бајрам, у Турску смо ушли 8. марта 1963. године, без ичега. Родитељи, моја старија сестра Нура, брат Бекир имао је тринаест година, и од њега млађа сестра Салиха - и ја - седамнаестогодишњак. Сви смо били у једној соби, подстанари. После петнаест дана све четворо смо почели да радимо у Истанбулу. Било је тешко, нисмо знали турски. Ја сам дуго знао да бројим само до двадесет и да кажем хлеб, вода... Тек после годину дана кренуо сам у вечерњу занатску школу. И успешно завршио. У двадесетој сам отишао у војску, служио сам 24 месеца. После војног рока, у наредној години, оженио сам се Муниром Ејуповић. Она је моја Сјеничанка из Храсна.
- Непуну деценију после доласка у Турску, започео сам свој посао. Прикупили смо супруга и ја хиљаду тадашњих марака и почели да израђујемо дечја колица. Радионица је имала једва шеснаест квадрата. Радили смо од јутра до вечери. Сада имамо фабрику од 16.500 метара квадратних. Фирму "Салкано", која је највећи произвођач бицикала и мотора у Турској. Извозимо у цели свет.
- Ја увек кажем, оно што мислим и оно што је истина: сваки ми је народ мио, не спорим ничије име ни веру, али су ми најмилији људи из завичаја, јединог места коме се увек враћам. Успомене ме враћају. Школа, моји другови... школа је била у суседном селу Гвозд у кући добрих домаћина Јоксимовића. Њихова бака, тако смо је и звали, једнако је помагала и бошњачкој и српској деци. Ето, испричаћу вам: кад ми од пешачења стигнемо у разред мокре обуће и чарапа, она наложи ватру, изује нас и виче: "Децо моја, мењајте чарапе". Нашу, мокру обућу качи око фуруне. Како бих могао да заборавим ту доброту. И сад мислим: ако памтиш оно што је добро и ако те то управља путем којим идеш, стасаваш и сам у доброг човека. То не значи да си добар само према себи, већ и према другима.

ПОКРЕНИТЕ ПЛЕМЕНИТО У СЕБИ
САЛИХ Хаџифејзовић, кад год стигне какав позив из његовог завичаја, из отаџбине, без изузетка се одазива. Крајем августа он ће, како планира, допутовати из Истанбула. То ће за најсиромашније породице из Новог Пазара бити празник.
- Не морамо ми баш ни да чекамо да нам се неко, отуда, обрати за помоћ, кажем нашим привредницима у Истанбулу - говори Салих Хаџифејзовић. - Ми морамо сами да покренемо племенито у себи.