ТРИДЕСЕТ ПТИЦА И ЦАРИЋ
Марку и Зорки из Јасенице
Једне летње ноћи сањао сам да сам птица и д сам као такав могао да се усудим да долетим до Царста небескога и видим Господа Исуса Христоса Нашега јер ми је то била највећа жеља. И док сам се у јутарњим часовима прибирао, пробуђен Божјом радосшћу коју ми је Он показивао мене ради, схватио сам да су тај сан и та радост били, ипак, добродошлица, којом ме је наш Пресвих охрабривао да пођем к Њему, иако сам за то био још зелен, али у осећању да ми Бог даје крила и махове, остаде ми само да будем прегаалц Божје помоћи, те се окушах и пођох, а целу ћу причу-сан испричати, као жутокљуни царић, не истичући себе, тек у трећем лицу, да би се прича могла односити и на друге, који воле Бога:
(ВЕЛИКА ПРИПРЕМА:) Лила је велика киша. Као oна у Потопу. Тридесет најјачих птица окупљало се око старог записа, великог храста, по чијој је кори писала нека порука коју су само двокрилци знали добро да ишчитају. Била је то азбука, прва која је сишла на Земљу, кад и Логос сâм, одаслати од Бога нашeга, да пренесе Реч што бѝ на Почетку, и да запаћени људи на кори, већ охлађеној, земље-мученице Терре-Матере приме све поруке Свевишњега.
Храст бејаше изникао на чистини, како и зна да избије самостално и јако дрво, спремно за борбу са муњама и громовима. А поље је било равно и окружено на далеком растојању да увек има сунца, густим и непроходним старинским шумама које би, у својим сенкама, криле свакојака створења, а посебно она која су знала да лете. Она су отуд, не смејући ни да се бар мало приближе, гледала на овај околозаписни скуп, са мало птичје зависти.
Али, једно птиче мало, донекле неустрашиво, мудро по некој својој памети, није ни долетало. Оно се напросто прикрало великој групи, кратким прелетима, користећи понегде мало дужу траву којом бејаше поље обрасло. Прикрадено, имало је догађај, пред својим мало дужим кљунићем, видљив као на тањиру.
Посматрало je. Велики савет 30 најјачих птица на свету био је на самом врхунцу најжучније расправе по тачки о томе како ће се по тој киши полетети. Процењивала се снага сваке птице. Преосталих 29 одлучивало је редом о оној једној тридесетој. И то тако 30 пута. Све је проверено. Јер, требало је издржати лет у небо, готово само вертикално, све до самог Бога, што је био мањи, али незапамћени, напор од још и онога да се врати на Земљу, а којим је требало да се врати и Божја порука људима. То је и била животна сврха ових „30 птица“ које се на језику једног народа из средњо-азијских степâ зову Си Морг, при чему, Си означава број 30, а Морг је реч за птице (слично као што се у Србији једна домаћа птица зове морка). За успешан одлазак и повратак, на контроли се није ценила само тежина, мада је она готово, код преисцрпљивања, нужан услов за сваку издржљивост. Ценила се и техника летења, па су птице сада редом јавно узлетале и показивале своју умешност вертикалног отискивања у зрак.
Кад после редоследа који је ишао од најтежег ка најлакшем летачу, пред скуп прхну мали птић, и кад поче да лети у круг малог пречника око записа-храста, загрмеше огромним гласуринама најтеже птице што као џинови испуњаваху први круг посматрача и проценитеља. Тај њихов епски глас омете птића у показању способности, и он се сруши у корен храста. Он је заправо пожелео да крене са одраслим птицама и да послужи најсветијој дужности коју птице имају. Добро су оне то разумеле, али стварно, његова маленост никога није уверавала у неки успех. Да није био тако мали, птић не би био поштеђен редовног поступка који уследи, код оваквог развоја догађаја – да се сви устреме и рашчерупају наивчину, научивши га памети, што је подценио ову дужност поверену од Бога само најјачим.
А како средњо-азијска, овчарска, легенда каже, те птице, и птице уопште, су изасланици Неба на Тери. Oнe су заправо анђели, серафими и херувими на земљи, који прате сваку нашу, људску душу. И кад треба, они јој помогну, у невољи, или препрече пут ка злу и страдању, а отворе га према добру. Сваки човек на земљи, заправо има свога анђела у виду птице. Некада човек који носи ту душу помогне птици, ако је рањена, или огладнела те јој постави мрвице на прозору. Некада у углу изради и мало скровиште, као шумску кућицу-нишу да се уздрхтале ноге скрасе и перје спасе одлетања низ олују.
Но, основни задатак свих птица заједно јесте да свака саслуша и тихо шапнуте и гласно одболоване вапаје за све помоћи упућене Богу, те да их и пренесу, свака на свој начин, некој од ових 30 птица, тако да се на оваквом, Великом скупу, код записа, све велике птице изјасне, својим појем, о томе, да би се видело шта је заједничко свим тим молбама, па да таква заједничка молитва, уједињена, стигне у целовитом облику Богу. А у тој обједињеној молитви, вапају, молби, преклињању, замолби и свим другим начинима, садржано је све што су сви житељи Земље једном изговорили. Ништа не сме да недостаје, макар и оно мàло што је нејасним говором изрекло и неко најмање дете.
(Ако до Бога не стигне свих 30, најјача ће стићи, али свака од 30 зна целу обједињену молитву, тако да ма која од њих стигла, укупна људска порука ослушнуће се добрим Божјим ухом. Обично једна трећина, десетак њих стигне, ако је друге стигла зла судбина. Тих десет се по кратком одмору, колико да саслушају Божје услишење и поруку-одговор, тад враћају на земљу, да обрадују људе, прво вешћу да је Бог примио све људске мисли-гласове, и речене и промишљене, а онда и услишио... И лет-повратак узме половину птица као жртве, можда и више, али остане бар једна која се врати и на зборном месту код записа, бива сачекана од свих птица ове планете. Ту им свима њима саопшти садржај Божје поруке, и тада се они – анђели, серафими и херувими враћају својим људским душама и доносе особна услишења која се у том часу, као реалност за молитеље, већ догађају, у вези са здрављем, напретком или испрвљеном грешком, јер увек има много покајања. Само једном птице-сачекуше нису биле на пољу код записа. То је било у време Великог Потопа, јер се остале птице нису могле окупити на водом поплављеном пољу. Изасланице, лебдећи понад водâ, чекале су осеку и умирале редом. Последња од 30 није могла да нађе суво тле где ће се спустити, па је те године на земљи завладао помор, кад је добри Ноје сакупио по један пар од сваке врсте људи-животиња, и по зрно сваке биљке, барком их довео на једино суво брдо Арарат, где се свет одржао и, након осеке, вратио сваки у свој простор.)
По извршеној смотри издржљивости, сад на пољу, птице су се још једном окупиле и послушале основну поруку молитве и последња упутстава која им је предводник саопштио, да би полако заузеле полазне летачке положаје.
(СУДБИНСКО УЗЛЕТАЊЕ:) Кад су птице стале на ова места, птић је знао шта му је света дужност. Осећао је то у уху, казивало му се у души од првог лета, тј. oткада је излетео из гнезда. И, кад је непробојна сенка великих и снажних крила полетелих џинова покрила поље, птић је, користећи ту сумрачност полетео као никада, снагом, за коју није ни знао откуд му долази. Уместо да он храбри своје срце које једном може узнемоћи, срце је храбрило њега, и говорило му је да одагна страх. Издржаће се, ако се то истински и жели, и птић је летео у почетку, чудећи се томе што су сви говорили о издржљивости као услову, а она је ту.
Али кад се лет одужио (а тамо куд се иде нема грана за одмор) већ му је и срце било задихано јер је било дужине тек мање од центиметра, будући да је он сам велики једва 1 дециметар. Но била је срећа, што га је предводник открио у летачкој јединици, и као редак се одушевио његовој храбрости. Он је још на смотри у његовом покушају доказао способности заволео његову дрскост, без које се ни из гнезда не може полетети, а не и стићи Богу. Знао је да понекој и од малих птица звони у ушима осећање за Велику дужност и за свога цара на небу.
Наиме, ако звери имају за цара лава, а змије змијског цара, онда птице имају Бога, иначе би постојао већ некакав цар птицâ. То све, вођи је увеличало симпатије за храброг птића, па му је сада, приметивши да је доста уморан, а дајући знак једној од већих птица иза њега, послао помоћ и велика јака птица га је примила на своја леђа... Тако, одморан, довршио је лет својим крилима, па је и слетео, као сви, пред Бога-Цара.
Малиша није знао чему би се дивио: снажној доброти Великога Бог-Цара у чудној одежди, какве нема ниједна птица, или снази брзог разумевања тог поја који је слушао од три четири птице иза предводника, а међу њима и његове птице-носачице која је једва имала снаге да пусти гласа. Било их је 10-ак, са њим, од свих 30 најјачих које су пошле на далеки лет.
*
(ПОВРАТАК:) Задржавање није дуго трајало. Бог-Цар нема много времена за појединачно међуобраћање. Он се разговара широко, са свима одједном, и садржајно. Предводник-птица која води рачуна само о начину и успешности савлађивања пута-лета даде знак само једним оштрим, јаким, али милозвучним првогласом да се креће назад, и, свеједно, тежак пут се опет испречи пред све... На небу, ближе земљи, него Цару, остало је само неколико птица. Једна по једна одустајале су од даљег спуштања, умирући од велике исцрпљености. Кад се земља видела као тачкица, одустао је и предводник, био је потпуно одузет. Није више ни махао. Репом је тек само ублажавао брзо падање и доносио слику као да тако воли, падобрански, да се спушта. Птића је тај начин скоро одушевио – реп-падобран...
Запањене птице на зборишту чудиле су се коју то птичицу међ собом штите две једине на земљу доспеле птице, углавном, осредње тежине. Још једном се показало, као и хиљаду пута пре, да је средина златна. Птице-дочекања су примиле вест. И она се брзо преносила. Али нису знале да ли да одмах крену својим чуваним душама или да се прво задрже на слављу које је већ почело. Јер, читава множина, колонија и птице-народ певале су и облетале око животињице, за коју су одмах поверовале да је то неки херој, а дабоме, било је то храбро и дрзнуто птиче. Пошто су две долетеле птице објасниле да је и оно видело Бога-Цара и чуло одговор-услишење, а то је једнако одласку на хаџилук, малом је пријало, и правио се важан. Рогушио се, не би ли био већи, и личио заиста на правог хаџију.
Нека од важних птица-дочекања предложи да се Мали изабере за Цара, будући да га на Земљи нема. А нека опет рече да би то било очито издајство и неверност Богу, па се одустало. Али се на крају већина сложи, и сви то подржаше појањем чудне химне коју је један славуј из најближег гаја предложио, и без нота и без текста, само својим солистичким појем-предводником, да му се барем дâ неко име са подсећањем на његов хаџилук и сви беху одушевљени и утројише химну. Само остаде питање ко ће му бити кум/а у имену, чавка, можда, или сврака. И док су се оне жучно свађале око тога, крештећи и кварећи песму, опет славуј први рече да је и он сањао једном да буде тако храбар, али му не пође за крилима, па нека се онда, да не вређа никога, зове ЦАРИЋ. Све, уместо капа и шешира, попушташе по перо да се вине у Небо, и Цару јаве да има наследника-царића. Верујући да би то и Богу било драго, царићево срце му, док су се птице, ипак, због ноћи и кратког времена, разилазиле, довикну: Зар ти нисам рекао да верујеш, и сàмо да верујеш, јер друге и нема у овом нашем чудном, птичјем, животу: и срећном због слободе, и тешком због „послушањâ“ која смо све примиле рођењем од Бога. А сада на посао – за оним премудрим славујем што те је предложио! И слушај сваки глас, сваки титрај, јер мораш да научиш и ти да певаш као он, ако ћеш да те препознају да си кључеве певања примио од Њега – славуја,Учитеља твог, а он од Цара нашега, чији глас бѝ на Почетку.
*
Дуго се на зборном месту, али и у појединачним послушањима ка Богу, препричавала сторија о царићу. Кажу да је био толико честит, као и Бог, и да је био у стању, кад га ухвате, да одлежи у кавезу колико је год хтео његов „газда“, (Нешто попут Бога – јак и слободан). Али он би у сваком поју (то је разлика са песмом славуја) својом мелодијом доносио, и свету предавао, своје уверење о Небу и Земљи, тј. да су они БОЖЈИ ПОНОС СТВАРАЊА И СВИХ ЖИВУЋИХ ПОНОС ОПСТАЈАЊА.
Узгред, та песма је била царићева потврда да ми, живући људи, овај свет заиста делимо са птицама.
А царић, иначе, није никада испуштао из уха славуја-Учитеља који га је тако водио од Атлатика до Жутога мора, са баш посебним стаништима у Персији и на Балкану. Свих тих еона научио је да се земља одозго види браон, па је и своје перје тако обојио, једући оно што томе помаже, а да би био неприметан, он се и на стомаку обојио онако како зли виде према небу, бледо браон-беличасто. У Евро-Азији има доста мочвара, где се задржава због црвића и угинулих организама. А да би се спасао јачих и прождрљивих, има своју специјалност одбране: уме да користи изломљено муњевито полетање из једне у другу тачку, тако да се врло лако потпуно изгуби из вида. Лагано лети само кад хоће да слети јер је угледао пригодан стан. Тад реп користи као падобран. Научио је то на свом Путу. Због сталне пратње славуја, напустио је ранију припадност роду и постао птица-станарица пошто мора да застане кад је и славуј ту негде у околини, па је тако увежбао да зачас направи гнездо, где ће одгајити по 3 генерације нових, годишње, пазећи на њих, у дружењу честит и само са једном женком, четири недеље, две у гнезду и две после полетања жутокљунаца.
**
Још једном га је његово добро срце опоменуло. Кад је остарио, тихо му, „на уво“, рекавши, да већ довољно зна да пева и да нам је Цар свакако „наредио“ да славуј остане највећи мајстор у певању, те да га ослободи, то јест, да га не прати више, него испуњава само своје, царић(с)ко, послушање.
А он га је савесно схватао: својих 10-ак наследника, које је годишње имао, посматрао је пажљиво да зна које јединче има срце слично његовом, па да га обучи у храбрости и дрскости, те да се, и оно, на једном Великом Збору пред полетање, пак, прикључи маси од „30 најјачих птица на свету“, које ће се винути к Цару. Јесте да је царићка титула наследна, али се често, у свако време, мора показати да се залужује.
Послење дане није ником пријавио. И долетео је тајно на храст-запис зборнога поља, сместио у грање, под згодно, као кров-покривач, испуцалу кору и, бројао своје последње часе. Чудна створења (с почетка ове приче), зујала су певала ...а он је ослушкивао само једно и од свих њих видео једино оно што му је цели живот стајало у грлу: урлање птичије масе кад је изабран за „царевића“, мислећи у својој остарелости да се тако и зове. Али, чудно, вратила му се она његова прва песма коју је још у позној младости научио од славуја. Њу није заборавио. Говорила је не о величини живућег створа, кад може да изабере шта ће, него о величини која му је од Бога дата, кад доживи свој унутрашњи преображај*1), па може са радошћу, да изабере баш оно што му је суђено и неизбежно, као да је то и сам хтео, те да се због „могућег избора“ осећа моћно и срећно, као никада до тада, јер, ето, и „даље“ може да бира.
Он је изабрао.
21/22. мар, 2018, Париз, почело пролеће
ПОСТ СКРИПТУМ: Никада га нису ни нашли, под кором. Oсим дечице, младих овчара, док су, у обести, обилазили птичја гнезда. Изнели су га испод коре и као већ доста суву сенчицу сахранили у трави са мало земље, испод храста, опонашајући своје родитеље у сахрањивању својих. Дуго су тражили цвет, и тамно и светло-браон боје, да га задену за црвени конац на запису.
***
Поистовећен са овом птицом – малим царићем, ваш записивач ове причице мисли да се ово сахрањивање догодило на једном широком пољу у Источној Србији, у Неготинској крајини, ЈАСЕНИЧКОМ ПОЉУ, покрај села Јасенице. Тачније речено, био је, као дете, сведок и учесник у овој сахрани.
*1) = Зрење, промена мисли и става о животу, духовно јачање и увиђање нужности, како би се сачувао пут ка срећи.
23.март 2018. Париз
Ја – птица, поднебесја Свевишњега
Властимир Станисављевић
