Зашто се Ртањ и данас сматра
најсветијом српском планином? Да ли је њен највиши врх Шиљак (1565 м) у облику
тростране пирамиде уствари прво светилиште богова? Да ли су овде сишла прва
интелигентна биће из свемира и убрзала развој човека на Земљи? Можда је баш
овде, око Ртња, у пречнику од 500 километара настала прва напредна
цивилизација? На које изворе се ослањамо и којим подацима подупиремо ову
претпоставку? Шта све крије унутрашњост ртањске пирамиде? Можда је највећи
песник старог века, мистик, краљ и полубог Орфеј управо овде приређивао своје
Орфичке мистерије и ту сакрио своја дела: песме, 87 химни и „Свету историју“,
писану на златним плочицама-листовима, као и своју фрулу и златну харфу?
Са овим и сличним, а гласно
постављеним питањима, подгревам интересовање мог пријатеља песника Ђака
Симеона, док полазимо из Ђерђелина ка Ртњу. Испоштовао сам његову жељу да види Ртањ – србски Парнас. Предлаже да држава донесе
одлуку да се на врху ове свете планине сахрањују највећи србски песници, уз
посебне древне орфичке церемоније.
ПЛАНИНА СТРАХОПОШТОВАЊА
Ако нека планина у Србији својим
природним ауторитетом заслужује да се пред њом стоји у ставу мирно, онда је то
пре свих Ртањ, кажем сапутнику док излазимо из аутомобила. Он климну главом у
знак одобравања.
Величанствено дело природе или
врхунски артефакт неке древне супериорне цивилизације, тек тространа пирамида
Ртња од свог постанка изазива страхопоштовање. Изреку „ човек се боји времена,
а време се плаши пирамида“ тек сада доживех у свој пунини, односно
умно-срдачно.
Није случајно бард српског песништва
академик Миодраг Павловић назвао Ртањ „српским Олимпом“. Романтичару Ђури
Јакшићу моћна пирамида ове планине је послужила као инспирација за најчувенију
родољубиву песму „Отаџбина“ која почиње стиховима: „И само дотле, до тог
камена/ до тог бедема.../.
И савремени србски „Орфеј међу шљивама“-
Добрица Ерић походио је највиши врх Ртња и у књигу утисака, која се налази у
разрушеној капелици на врху, уписао следеће стихове: „Узимам перо и почињем да
пишем по небу“.
Занимљив је податак, Симеоне, да нико
од бројних проучавалаца ове планине није умео тачно да објасни значење речи
Ртањ, зар не? Мој сабеседник ми опет потврди.
Древни србски назив за кичму је –
ртњача или рта. И то се не односи на целу кичму, већ само на последњих пет
пршљенова који су срасли. Тих пет сраслих пршљенова имају готово сакрални
значај. Они држе 28 осталих пршљенова, они човека чине усправним под небом, то
је база човековог костура. Без ње човек би се увијао као змија. Треперио као
вејка. Та ртњача или рта човека чини боголиким.
Ртањ је дакле кичма. На први поглед –
кичма земље, која се преко њега упире да дохвати небо. Ртањ је соха која
истовремено подупире и небо. Али Ртањ има дубље, мистично значење: РТАЊ ЈЕ
КИЧМА ЧОВЕЧАНСТВА.
„Како то“? – Симеон није ни морао да
постави питање, јер су то пре њега учиниле његове очи.
Није још време за ту причу, али ћу ти
је свакако пренети, Ђаче, кад за то дође време, рекох му и прочитах на његовом
лицу истовремено и нестрпљење и разочарање. Одлучих због тога да продубим
његову знатижељу. За почетак ћу ти цитирати чувеног светског писца и футуристу
Артура Кларка, који је тако дубоко умео да оде у будућност, али и у прошлост,
па је о Ртњу рекао, препричавам, отприлике следеће:
„Ртањ је најмоћнија
пирамида света. Пирамида је стара најмање од 300 до 500 хиљада година. Почетна
цивилизација која ју је саградила била је супериорна. Ртањ је био центар
света“.
У овај центар света долазио је и
Салинас Прајс, да се диви артефакту гигантске цивилизације у прошлости, и да
отвори очи „слепима код очију“, као што је то учинио пишући о србској Троји у
Габели, у свом делу „Хомерова слепа публика“. Лишена духовности и наша наука је
слепа. Парцијална. Види делиће, али не и целину. Материјалистичка. Самодовољна
и самозадовољна.
Замисли, Симеоне, ситуацију у којој би
неко умнији и просветљенији ово исто тврдио генијалном географу србском и
светском Јовану Цвијићу, док је овде боравио. Шта мислиш како би одреаговао
онај сорбонски рационални ум који је исписивао границе прве Југославије у Паризу?
„Вероватно би само одмахнуо руком и
слатко се насмејао“ – брзо одговори
Симеон. Да, и ја слично мислим. Чак верујем да би се и озбиљно наљутио, да му
је рецимо, неки признати стручњак из
биофизике, тада рекао, као што сада тврди, да Ртањ није само дело природе,
воде, ледника и вулканске лаве, већ да „архитекте те древне цивилизације су
имале техничке могућности да размекшају камен и обликују га по својој жељи и
потреби“.
Нема потребе да даље претпостављам
како би се понашали Јосиф Панчић, Феликс Каниц и многи други учени људи, који
су видели овај кичмени стуб природе и човечанства, после сличне опаске. То би
сматрали за јерес или научну фантастику жилверновског типа.
Осим што са спољашње стране изгледа
као пирамида, шта га још чини привлачним и мистичним, да ли знаш да је Ртањ и
пирамида у својој унутрашњој структури? - питам свог сапутника док окрећем кључ
у брави волана и настављамо пут према насељу Ртањ.
Ртањ је пирамида на макро и на микро
плану, веровао ти или не, Симеоне. На макро плану то се види и голим оком, а на
микро нивоу Ртањ је сав обавијен невидљивим пирамидицама у молекуларном облику.
Наиме, у кречњачком саставу ове планине има силицијума, који у молекуларној
форми се пројављује као пирамида, значи у његовом саставу кристали који
обавијају ртањску пирамиду јесу у ствари мали космос, голим оком, невидљивих
пирамида. Можеш ли да појмиш тај океан пирамидица?
РТАЊ ЗАВЕТНА ПЛАНИНА
НЕБЕСКИХ СТРАЖАРА
Али
нас, као песнике, језичаре и истраживаче пре свега интересује када је Ртањ
добио име и шта етимолошки значи тај
појам? – враћам разговор на терен лингвистике, односно палеолингвистике.
Одговор ћемо потражити у Књизи Еноховој.
Енох је био препотопски пророк, којега спомиње и Библија, али његове књиге нису
уврштене у корпус Старога завета. Међутим, Књига Енохова је ушла у састав
етиопијске Библије, коју користи Етиопијска Православна Црква. У седмом
поглављу ове књиге говори се о мешању „синова неба“ или „анђела“ са „кћерима
људским“, који су потом сишли на Земљу: „Када се у те дане синови људски
намножили, родише им се кћери љупке и лепе. Када их угледаше анђели, синови
неба, заљубише се у њих, говорећи: „Изаберимо за се жене из рода човечијег и зачнимо
децу“. Њихов вођа Самјаз, на то рече: „Бојим се да сте можда неспособни за тај
подухват“. Али они му одговорише: „Присежемо. И обавезујемо се да своје накане
нећемо променити, него ћемо завршити што смо наумили.“. Потом сви присегнуше и
обавезаше се узајамним проклетствима. Укупно две стотине њих сиђоше на АДИС,
врх планине АРМОН, јер су на њих
присегнули и обавезали се узајамним проклетствима“. Стари Срби и Власи ову
планину и данас зову АРМАЊ или АРТАЊ. Овај други назив је данас, додуше, у чешћој употреби. Међутим,
можда баш први, скоро заборављени, назив
АРМАЊ, може да нам да одговор на питање
шта значи назив ове планине. Ако су „синови Божји“ сишли на АРМОН, како каже Енохова
књига, онда можемо претпоставити да је АРМОН исто што и данашњи АРМАЊ. Само
прелик првобитног имена, а што је резултат миленијумских језичких деривација
овог назива. Ако су се „синови Божији“ баш на АРМОНУ заветовали-присегнули и
обавезали се, онда би значење планине РТАЊ од тада могло да се тумачи као –
заветна планина синова неба. Код Срба су се изгубили облици АРМАН, АРМАЊ и АРТАЊ и остао је, ваљда, лакши за изговор –
РТАЊ – заврших излагање кључном хипотезом у жељи да видим његову реакцију,
пошто сам намеравао да то и објавим у
књизи коју припремам.
 |
| корице романа |
Симеон Ђак овога пута се понео слично као француски професор са Сорбоне, код кога
је докторирала Олга Луковић Пјановић. Када је париски професор саслушао Олгино бриљантно излагање, рекао је: „Колегинице, не
слажем се са Вама, али немам контрааргументе да Вам се супротставим. Честитам“.
- Саво Мирославе, твоја хипотеза звучи
убедљиво, али ипак нисам баш сигуран у све то. Тачно је и да језик боље памти
од свих материјалистичких научних метода, али да ли је то баш тај Армон или
Армањ, Бог Свети ће га знати – прокоментариса Симеон.
Сутрадан без Симеоновог знања удесим са
управником једног од бројних ђерђелинских
позоришта што зврје празна, јер народ неће више да верује у позоришну
магију, пошто се она преселила у свакодневну политику и претворила у
телевизијски циркус. Веровао сам да сала неће бити празна, али нисам ни смео да
помислим да ће је Ђерђелинци испунити до последњег места у партеру и на
балкону. А многи су све време стајали наслоњени на зидове храма богиње Талије.
Приходом од улазница, хтео сам да помогнем великом песнику, да макар толико
учиним за њега и за севап души. Симеон се изненадио кад сам му уз јутарњу
кафицу саопштио да вечерас има предавање, и да су све улазнице распродате.
Сркутао је кафицу, отпухивао кратке димове цигарете, ћутао и климао главом, као
мудрац кога ништа више не може да изненади, јер је овај свет људи и прозрео и
презрео.
(Извор: Одломак из романа
„Тајне и чудеса града Ђерђелина“, стр. 54-59; издавач Удружење Свесловенске
учености Београд, 2014. Роман је добио награду за најбољи рукопис на конкурсу
издавача)
