УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 21. фебруар 2009.

Заустављена светлост / Мирослав Тодоровић


ЗАУСТАВЉЕНА СВЕТЛОСТ
ИЛИ ВЕЛИКЕ СЛИКЕ МАЛОГ ФОРМАТА СЛОБОДАНА Г. ЈОВАНОВИЋА

Јовановићева тема у фотографији је превасходно предео људског лица, у сликарству предео са лица Природе. Ове две Божје творевине надахњују уметника да их представи фото-графијом, и сликом. Андрић је сматрао да је лепота замка на човековом путу, био је опчињен магијом предела људског лица. Писао Звезданог неба и људског лица никад се човек неће моћи нагледати...Слободан Г. Јовановић је у подједнакој мери фасциниран лицем човечјим и лицем природе. Бројне слике предела, неколико стотина, чине свеколике пажње вредан опус овог уметника. Опус који се увећава. Ово су велике слике малог формата сликарског мајстора од заната. На њима видимо природу, из њих чујемо шапут који говори да смо само њен сен, да у животу све ишчезава, да је све само њен дашак. Предели су најстарије слике, оне су биле пред очима нашег древног претка, и ево их и на сликама Слободана Г. Јовановића.
И ове слике нас опомињу, Флоберовим речима казано да деловати попут Природе наводе на дубока размишљања. То је све без дна, бескрајно многоструко...
Поезија као извидница свих уметности и сликарство као њено оличење на истом су путу спознаје. Јер, и разлика између песника и сликара је разлика између вербално-акустичког и пластично-визуелног сензибилитета, разлика у материјалу, не у методу. Јовановић песнички преноси слику предела на папир, његов лик. контуре, обрисе, светлост, све оно што чини изразиту личност предела. У игри светлости и сенки овај сликар зауставља светлост, премда модерна физика каже да се светлост не може зауставити. Али , шта је дрво, пањ, шта предео који гледамо, Ван Гогова слика, ако не заустављена светлост. (М. Лалић)
Јовановић је као сликар светлошћу бојом заточио светлост слике предела. А предео је међу првим сликама које човек види и које гледа целог свог живота. Надахнут пределима које види, и носи у себи, Слободан Г. Јовановић већи број слика остварују кадкад и по сећању, слика се јавља после дужег процеса ферментације на начин прве речи песме. Отуда ове слике садрже одјеке виђених предела са ауром тихе носталгије која се очитује у бојама појединих слика. У том новом пределу је дух оних предела који су иницирали слику, ехо лика пејзажа који сликар на свој начин остварује, из свог јаства види.
По својим сликарским исписима Слободан Г. Јовановић је расуо светлост предела са својих путовања, виђења, сећања, из снова, кадкад и вођен вишњом руком чарао је имагинарне пејзаже које је послије у стварности препознавао. У ваздуху ових слика трепери метафизичка светлост времена, те људске мере, која је титрај људског бивства. Она потрђује древну истину (Индијанска књижевност) упитно опомињући: Шта је човек? Блесак свица у ноћи. Казује да у животу све ишчезава и трепери у метафизичкој космогонији предела. Лебди нешто у овим сликама и од наше постојаности и пролазности. Свака од ових слика комуницира са посматрачем у оној мери у којој је посматрач у стању де види и чује, да се у свом обраћању нађе у њеној просторности. Видљивој и метафизичкој. Све је у магији предела чије је једноставно име лепота.
Грчка реч каже да је уметност дивота. „Божји дар, божанска светлост и истина, свест законитог рода, оно што ум јесте и ум није магија воде и завичајних предела или нешто изван нашег поимања“.
Ово су светлосне песме о универзалној лепоти и говору предела. Оне говоре језиком исконске лепоте које не знају за Вавилон. Сви предели расути диљем света „разумеју један другога“ (1. Мојс. 11.7) и чине слику света, као што сви сликари сликају једну слику. У тој једној слици и светлост је слика Предела Слободана Г. Јовановића.
Свака изложена слика је слика песма. Песма коју видимо и осећамо у свом бићу, осећамо њену етеричност у атмосфери слике која нас обасјава. Из тог осећања ми налазимо нашу слику, слику у којој се и дах наше духовности препознаје. Ово је, напосе, књига песама чије су речи боје, оне којима је и наш далеки предак у праскозорје времена сликао своје пределе који се чују, и, у Пределима С.Г.Ј. Јер, Јовановић је песник који се изражава палетом. Речима старогрчког песника казано (Симонидес са Киоса, 556-468 п.н.е):слика то је нема поезија, поезија, то је звуцима испуњена слика.
Слободан Г. Јовановић је сликајући стварао и одгонетао лепоту Предела. Светлост ових предела је увек друга, иста, а увек друга. Јер, треба имати на уму да не видимо ни ваздух, без кога живот није могућ. И, зато треба гледати, и видети. И ове слике сваким новим гледањем биће нам другачије, дубље, просторније. И нашем оку, и нашој души. И зато гледајте, и у мислима запутите се у свет ових предела**.

Ђурђиц, 2008. Мирослав Тодоровић

_______


* Слободан Г. Јовановић, рођен 15. јула 1949. у Нишу.
Завршио Академију за филм, позориште, радио и телевизију.
Члан УЛУПУДУСА од 1984. године
Предаје фотографију на Факултету уметности
и Електронском факултету у Нишу.
Живи и ствара са Машом у Нишу.

** Изложба слика У Културном центру у Сврљигу,
Дани Гордане Тодоровић

Нема коментара: