УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 21. август 2012.

Suva planina, Trem

Doživljaji planinara
______________________

U neko doba voz se dovukao do Niša gde su nas na stanici dočekali Dobri koji je sveže stigao iz Sofije i naš drugar Kika, jedan od niških domaćina.
Na niškoj tvrđavi, na dogovorenom mestu, ispod starog hrasta čekao nas je ostatak ekipe. Sada nas je bilo oko tridesetak.
E onda je nastala frka trka panika... Autobus koji je trebao da nas odnese do sela Donja Studena je kretao za nepunih 45minuta a mi nismo bili ni na pola puta sa kupovinom potrepština za kampovanje. Veću trku i gungulu grad Niš nije video još otkako su Turci otišli. Konvoj od tridesetak ljudi teško natovarenih rancima, šatorima, hranom i po kojom flašom zakrčio je ulice grada. Na kraju je jedan deo putnika uleteo u bus, a drugi okupirao najveći travnjak na tvrđavi i, sa slamkom u zubima, krenuo stručno da se izležava u debeloj 'ladovini.
Donja Studena (grupa 1) ... Naravno, stigli smo trčeći do autobusa u poluraspadu koji je već kretao. Trojica mlađanih Nišlija, sveže vrbovanih članova, su u Matrix akciji zaustavili vozilo i mi smo se ukrcali, u oslabljenom sastavu. Boga pitaj gde su ostali. Unutra mi, još 15 putnika i planina ranaca i podloga za vreće. Baš samo kabasti. Prolazili smo kroz divne, ruralne predele na putu do planine, pomenuta 3 momka su nam detaljno objasnila i pokazala gde je Niška Banja a gde Gadžin Han. Stigli smo relativno brzo. Putem smo naišli na traktor sa prikolicom koja je bila prazna. Nije nam trebalo puno da se organizujemo, iako je čičica sve vreme govorio kako idu samo kilometar gore. Ne zna on koliki je kilometar sa rancem na ledjima i još 6 kila prateće opreme u rukama, pretežno hrane. :)
Donja Studena (grupa 2) ... Kada smo izašli iz autobusa sreli smo čičicu planinara koji nam je objasnio kako naći prečicu do starog planinarskog doma i pričao nam o tome koliko puta se on peo na Trem i kako svake godine dolazi na Fruškogorski maraton. Dva dedice su se zamalo za guše u'vatila oko toga da l' do Trema ima tri ili tri i po sata. Onda je krenuo uspon... neki od nas su ga lakše, neki teže podneli... Sat i po pešačenja uzbrdo do planinarskog doma sa celokupnom opremom u rukama i na leđima. Druga grupa nas je strpljivo čekala.
trem, suva planina
Za tren oka devet manjih i većih šatora bilo je rašireno u velikom krugu u čijem centru je veselo zapucketala vatra, dok se hvatao prvi mrak. Marina uporno pokušava da prebroji ljude, ali niko ne miruje, i uvek ispada drugačije. Dok se vatra polako rabuktavala velika grupa mladih ljudi je uz priču, pesme, roštilj-kobasice i pokoji ćevap, malkice domaće viljamovke i manastirke čekala novo jutro ili duboku noć da krene u osvajanje Trema, najvišeg vrha Suve planine.
Negde oko 2 sata ujutru počelo je komešanje po kampu i 20-tak ljudi krenulo je ka vrhu i dočeku novog dana iz potpuno drugačije perspektive. Ostali su ostali da hrču pod čadorima.
Irena: Pošto smo se podelili na hrkače i ne-hrkače... noć (tačnije cela 2h) sam provela u ne-hrkačkom šatoru sa Ninom, Kikom i Jovanom. Napolju je bilo jezivo hladno, mrkli mrak, duvao je neki nenormalni vetar i samo sam čekala kada će da nam razvali šator! Međutim, to se nije dogodilo. Desilo mi se nešto mnogo gore... Kika, naš domaćin i vođa puta je krenuo da budi ljude jer je bilo vreme za polazak, a meni se nikako nije izlazilo iz moje divne tople vreće. Jovan i Nina su jednoglasno rekli : „Mi ne idemo!“ Meni je laknulo što nisam jedina i samo sam se okrenula na drugu stranu. Ali ne lezi vraže! Kika je bio uporan i na svaka 2 minuta je dolazio i drmusao nas: „ ...’Ajde, pa zbog toga ste i došli!“ Ali on je bio mala beba za Lazara koji je, ni manje ni više, strob lampom izazvao slepilo i definitivno nas naterao da ustanemo. Bilo je to najgore budjenje u mom životu! Ipak, duboko sam im zahvalna na tome, jer sve sto je posle usledilo bilo je vredno tih muka.
trem, suva planinaSlumpy: Osetno uzbuđenje me je trglo iz sna, i ja se osvrnuh po šatoru tražeci sat i misleći da je već bilo vreme polasku. Bilo je jedan i po posle ponoći. Oslušnuh: više nije bilo žagora napolju i čulo se samo pojačano zavijanje vetra. U glavi mi je još odzvanjalo pucketanje logorske vatre i graja ljudi oko nje koje je trajalo do ponoći. Sklopih oči i zadremah lakim snom. Sledeci put me je probudio budilnik - bilo je 2 sata. Izašao sam iz šatora - sanjivi i ne više tako pričljivi ljudi su izlazili iz svih 9 šatora. Ekspedicija se okupljala za polazak.
Noc je bila sveža ali prijatna. Dok su se ostali pripremali za polazak, ja sam posmatrao Trem na koji su padali slabi zraci mesečine i razmišljao šta da ponesem nemajući pojma sta me čeka tamo gore. Pogledao sam u nebo - bilo je zvezdano i divno. U 2:23h ekspedicija od 20ak ljudi je započela uspon ka Tremu koji je sa 1810 metara nadmorske visine gledao na celu jugoistočnu Srbiju...

trem, suva planina

       videti više:  http://www.serbiatravelers.org/Putopisi/205-za-trem-oka

Нема коментара: