Куда иде Србија / Горан Манић

(препоручени чланак, НСПМ понедељак, 02. април 2012.)

        Из Увода

Географско-политички појам "југоисточне Србије" обухвата област западних страна Старе и Влашких планина, до обронака Суве планине и тока Јужне Мораве. Административно: опшине од Пирота до Босилеграда и Трговишта. На овом месту обратићемо пажњу на општине: Димитровград, Бабушница, Црна Трава, Сурдулица, Власотинце, Босилеград... У оквиру географско-политичког, ове крајеве повезује појам - СИРОМАШТВО.

Историјски, од средњег века, ови крајеви припадају Византијској царевини, односно њеним (углавном!) вазалним областима Бугарске и Србије. И у овим временима ови крајеви су по правилу погранични. Турским освајањима постају мање-више централни део европске Турске. Становништво је готово у потпуности православно-хришћанско. Но, следујући државно-политичке оквире, опет погранично-прелазно, припада Бугарској и(или) Српској православној цркви.

пиротски ћилим

Привредно, ови крајеви су претежно сточарски и земљораднички-колико је то у функцији сточарства. У XX веку се интензивно развија специфична радно-најамна оријентација на најтеже и најмање плаћене послове у грађевинарству - ПЕЧАЛБАРСТВО. Периодично, али ипак у сталном паду, сточарство и печалбарство остају основни животни извори. Известан развој индустрије после II св. рата је сувише скроман и кратак да би оставио озбиљнији утицај. У најновије време, пропаст сточарства и индустрије и опадање печалбарства, доводе до тога да можда 3/4 прихода долази из државног буџета (пензије, општине, школство, здравсво...).

_____________

Миграција из ових крајева почиње у Краљевини Југославији, а у време СФРЈ постаје прави егзодус. Исељавање из југоисточне Србије је веће него са Космета! У првој деценији XXI века настаје демографска катастрофа.

За разлику од I у II свeтском рату становништво ових крајева учествује много мање. Бугарска окупација је, такође, много блажа (од немачке, усташке, шиптарске, мађарске...) (Још једна бугарска окупација и још једно незнатно проширење Србије на њен рачун. Последице рата у овим крајевима су сразмерно мање него у неким другим крајевима Југославије. То је случај и са српским и са бугарским становништвом. Ипак, сваког своја рана више боли, па ни овде нису биле безначајне. Једна од последица рата и Резолуције Информбироа и затегнуте ситуације између држава су и српска и бугарска страдања. Далеко од тога да је постојао систематски и организован притисак на Бугаре, али у времену СФРЈ јесте постојао као извесна национална дедоктринација. Уосталом, стратешка политика комунистичке СФРЈ је била (према свима!) "пригушавање" националног. У суштини, овдашњи и Срби и Бугари су остали сиромашни и удаљени од својих матица.) Да се разори није имало много шта! (У току НАТО агресије скоро да и није било бомбардовања. Извештај једног НАТО-пилота је говорио да је, по његовом увиду, овде неко већ извршио бомбардовање! Само је, у ствари, видео уобичајено стање.)

Не може се рећи да комунистичке власти нису нешто елана уложиле и у ове крајеве. Изграђене су школе, домови културе, нешто путева и редован транспорт, први пут је у овим крајевима организована редовна здравствена заштита, нешто индустрије у виду мањих, локалних погона, електрификација... велики искорак је учињен увођењем социјалног и пензијског осигурања пољопривредника... Аграрна политика је била лоша. Разумљиво је да је у тадашњим условима држави недостајало урбане и индустријске радне снаге и да су мере којима је утицано на исељавање у градове имале смисла. Тамо је било лакше радити и живети, стамбена питања решавана, школовање и будућност деце релативно сигурни... Али, у фаворизацији градова се претерало и то је у даљој будућности донело проблем градовима и уништило села.

Ови су крајеви скоро потпуно рурални, погодни за сточарство и воћарство и ту не треба много памети, па чак ни улагања. Но, никад ништа није учињено да се иоле побољшају у односу још на турска времена. Колико ми је познато, из мог краја тек један једини агроном је обилазио села у последњих 50 година! Ветеринарска служба је минимална. Не постоји ни почетно размишљање а камоли икаква стратегија аграрног развоја.

Памет и путеви!

Путеви су таман толико широки да памет одлази.

Школовани људи, којих је овде тако мало, по правилу су одлазили у веће центре. Тамо су се школовали и хранили уз помоћ родитеља из својих села - док су били живи! Сада су села празна и градови су гладни.

После "школараца" одлазили су и печалбари. Углавном сезонски, али у једном периоду, који је био повољан за ове грађевинаре, почели су и они да остају у градовима. У селима су остајали мање способни за рад, а оно што би произвели нису могли да продају. (....)

         = Видети више: Кратка историја пропасти југоисточне Србије

ШИЉАК - древна пирамида која зрачи

РТАЊј је одвајкада био предмет посебног поштовања међу становницима Србије. Некада због свог необичног облика, често због необичних и мистичних појава на њему, а још чешће због лековитог биља које расте искључиво на овој планини.

Сви који се пажљивије загледају ка Шиљку, врху ове планине, схвате да испред себе имају необичан и несвакидашњи облик у природи - идеалну пирамиду.

Са друге стране, поставља се питање: шта је то „привукло“ лековито, ендемско биље да расте баш и само на овом месту?

Одговор су покушали да пронађу експерти Центра за истраживање и екологију „Дух Ртња“ током летошњег научног фестивала. После августовских мерења и предавања у којима су учествовали многи угледни научници - резултати још нису сређени у потпуности, али до нечега се већ дошло:

- Суштинско питање је да ли је Ртањ можда древна пирамида, или несвакидашње ремек-дело природе - објашњава оснивач „Духа Ртња“ Саша Нађфеји. - Просто је невероватно да је обична игра природе изазвала стварање планине чији врх има савршен геометријски облик. Са друге стране, зрачења и позитивне енергије које смо осетили и измерили овде, потпуно су несвакидашње.

СВЕТИЛИШТЕУ кругу од десетак метара од места које мештани зову Светилиште, професор Ристовски забележио је врло бурно зрачење. На том месту, у подножју Ртња, постоје остаци некакве грађевине, очигледно из давних времена, али нико не зна какво је то здање било и од када датира.

Најмодернија, поликонттрастна интерферентна камера, којом је руковао професор Лјубо Ристовски, показала је потпуно запрепашћујуће резултате. Овај инструмент је направљен као начин да се региструју биоенергетска и електромагнетна зрачења која пријају људском организму.

- Снимци показују како врх Ртња - Шиљак, углавном упија енергију, док је место које мештани зову Светилиште, у подножју планине - углавном зрачи - објашњава др Лјубо Ристовски. - Надаље, геометрија ове планине је потпуно неочекивана, и сигуран сам да се на њој емитују енергије које су веома корисне за људско здравље.

Инжењер Горан Маријановић додаје како су мерења на Ртњу, на местима на којима не постоје никакви електрични водови или слични извори електричне енергије, показала да је зрачење далеко веће него у урбаним срединама. Наука за сада нема одговор шта је извор таквом зрачењу, али Маријановић тврди да је реч о до сада необјашњивом феномену.

Подсећамо, просек јачине наизменичног електричног поља у Србији је од 20 до 30 волти по квадратном метру, а на неким местима на овој планини оно достиже од 60 до 70 волти.

После свих непознаница и недоумица, наши стручњаци су лоцирали и посебну врсту зрачења, коју је дефинисао још Никола Тесла, назвавши је „нехерцијанским зрачењем“. Зато Маријановић тврди да је Ртањ нека врста гигантског резонатора суптилних енергија. На овој планини су аномалије електричног потенцијала чак два или три пута веће него у другим деловима Србије.

- Нама је сасвим јасно да пирамиде нису могле да настану као пуки резултат природних процеса - каже Маријановић. - Ми смо убеђени да је такав и Ртањ. Ово су вештачке грађевине настале пажљивим планирањем њихових облика и локације, изграђене нама непознатом технологијом.

РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Професор Ристовски је фасциниран овом планином.

- Да ли ја као научник могу да разумем или не, то је једна прича - каже др Ристовски. - Али да ефекат постоји, то је извесно. На Ртњу сам регистровао енергетске карактеристике које нисам видео на другим местима. Сигуран сам да нека места благотворно делују на људски организам. Место које зовемо Светилиште је идеално да на њему подигнемо рехабилитациони центар.

Ртањ - древна пирамида која зрачи | Репортаже | Novosti.rs

Манастир изронио из блата...

Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично”

Зидине манастира – кадар из видео инсталације „In Absentia”

Сачекајте само да дам потпис студентима – замолио је Миодраг Кркобабић (1971) док смо се налазили испред редакције Политике. Овог, по приступу очито неформалног предавача, испоставиће се касније у разговору, и уметника који на исти такав начин – неконвенционално – аранжира своја дела, на корак од улаза у зграду заиста је чекало троје академаца. Њима и њиховим колегама на Високој школи ликовних и примењених уметности струковних студија у Београду преноси знања из области аудиовизуелних композиција. Неке од њих, настале у периоду од 2000. па до данас, изложио је у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, на поставци која траје до 8. јуна.  

Приче које је представио, осмишљене као амбијенталне поставке које се састоје од фото, аудио и видео материјала, испитују положај појединца у савременом друштву и процесе социјализације, индивидуализације и формирања личног идентитета који никада није трајан, већ је предмет континуираних промена. Како објашњава док разговарамо, на идентитет утиче систем у којем човек живи, политика која се у том систему води, али и маркетинг, који је све агресивнији.

Насловом изложбе „Ништа лично” аутор као да публику увлачи у самоанализу, наводи je да мисли и повезује наизглед супротстављене парадигме – приватно и јавно, локално и глобално, лично и опште. „Портрет непознатог човека с брадом”, „Лична карта” и „Некроспектива” неки су од радова чија је срж субверзивна, а уметнички поступак довитљив.

– Личне карте, умрлице, полицијске идентификационе фотографије, постери са потрагом за несталом особом, породичне фотографије… Све су то елементи мојих радова који асоцирају на идентитет, његове границе, могуће промене, манипулације. Желео сам да изазовем посматрача да обрати пажњу, осети можда чак и нелагоду, која иницира дубљу анализу онога што види – каже Кркобабић.

Међу новим радовима истиче се пројекат под називом „ In Absentia”, у којем се уметник бави неколицином прича, при чему је кључно то да су оне у вишеструкој вези – и идејно, на бази наратива, и просторно, у самој галерији. Прва се тиче Кркобабића лично и његовог порекла. Реч је о манастиру Драговић подигнутом у Далмацији 1395, који је 1959. зарад хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером заједно са оближњим гробљем, где су сахрањени његови преци. Иако је првобитна намера била да се манастир и гробље преселе, то се није догодило. Једини пут када је било могуће видети их опет како израњају из блата било је за време ратова деведесетих, када је због страха од пуцања бране испуштена вода. Иронијом судбине уметник тада због ратних сукоба дотле није могао да стигне.

Друге две приче казује Софи Бардо, некадашња заменица директора Француског института у Београду. Она се подсећа слика из детињства – сеоцета у Француској, које је посетила као дете, а које је било такође припремљено за потапање, што се из неког разлога није десило мада је село и дан-данас остало сабласно и празно, слично сцени из хорор филма, и пута којим је свакодневно као девојчица пролазила од своје родне куће до оближњег хиподрома, а који данас више не постоји.

– Основу визуелног дела ове двоканалне инсталације, која се емитује на воденом зиду, чине документарни материјали Филмских новости из 1959. године, који садрже снимке трансформација терена и потапања гробља и манастира и ратни документарни снимци поновног појављивања гробља 1995. Окосницу звучне основе инсталације чине две сторије Софи Бардо. Визуелно и звучно укрштене су тако да су две приче о манастиру тонски уоквирене двема причама из Француске. Однос слике и тона је вишезначан – иако је реч о три различита догађаја, ипак се ради о сличним доживљајима и судбинама, што брише однос између локалног и глобалног, личног и општег. Све је лично и све је опште, истовремено. Отуд и назив изложбе – објашњава Кркобабић. 

Све његове радове спаја још нешто – снима их без претходног планирања, инспирација је тренутна као и идеја па и реализација. Док ради никада није сигуран какав ће производ добити када камеру искључи. На тај начин његова уметност има свежину неочекиваног, спонтана је и, понекад, брутално искрена, јер нема диригованог тока ни краја.

Кркобабић живи и ради у Београду. Излагао је на више стотина изложби, фестивала и уметничких пројеката у галеријском и јавном простору широм света. Добитник је више значајних награда и стипендија, као што су Октобарска награда 2001, Награда галерије на Меморијалу Надежде Петровић у Чачку 2002, Почасна награда на Фестивалу Видеобразил у Сао Паолу 2003, Награда жирија на Бијеналу у Каиру 2005. Као стипендиста боравио је у Аустрији и Немачкој.

Милица Димитријевић  објављено: у Политици,  03.06.2015.