Јабука 1(2). Фотографија песника Мирослава Тодоровића, снимљена у родном дворишту...*
Ове године Мирослав Тодоровић је, заједно са Дејаном Богојевићем (награђена збирка је насловљена Преливи, отисци), добио награду „Раде Томић“ управо за књигу о којој пишемо. После Ракићеве награде за збирку Спрам расутих звезда (2007), ево другог признања које је дошло у праве руке. Мирослав Тодоровић полако излази из незаслужене сенке у којој је предуго боравио. Тодоровић, написали смо то у ранијем тексту посвећеном његовој поезији „Болна мелодија поетског жића“, пишући песме склада једну, развијену и вишеслојну, коначну књигу. Један од њених рукаваца чине песме које бисмо, условно, могли назвати путописним. Песме путовања својеврстан су наставак збирке Црно у боји (1994). Обе су, друга искључиво, певале о Африци и укључују се у растковско (на тематској равни, бар) крило модерне српске лирике.
Наслов последње Тодоровићеве збирке упућује нам својеврстан сигнал на који не смемо остати слепи. Не нуде нам се песме настале на путовањима (онда би се унутар наслова обрео и предлог са), већ песме које су сама путовања, посредством песника као својеврсног медија, испевала изнутра, својим гласом. Тај мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних сти-листичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим. Песме путовања имају шест ци-клуса од којих су три последња истоветно названа „Черно-марски кругови“. Они који им претходе су: „Тунишки круг“, „Малтешки круг“ и „Линија хоризонта / мисао даљина“. Песнички се ходочастило у Тунис, Малту, Турску, Бугарску, Црну Гору. Тодоровић се „учланио“ у велику породицу наших песника који су певали о мору, изборивши за себе међу њима једно од најистакнутијих места. Но, када говори о мору, наш песник истовремено пева, присећајући се Ференцијеве психоналатичке теорије, посебно у песмама о Тунису (био је то случај и када је Црно у боји у питању), особеним враћањем уназад, о самом освиту људског постојања, Картагини, општој пролазности. Његово море има метафизички ореол.
Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Неколике песме су поетски записи. Неколике су и насловом означене као дневничке белешке. Има песама у прози. Збирка је испресецана неколиким гроздовима хаику песама. На једној страни, релативно дуге песме дугих стихова, а на другој – хаику проблесци. Но, Тодоровић је и своје хаику песме у овој књизи циклусно организовао тако да један хаику циклус чини управо једну песму. Ова подсећа на непрестано таласање. Сјајан пример за, изузетно ретку стилску фигуру апосиопезу или ретиценцију (говор или песма се неочекивано прекидају и започета мисао се не доводи до краја, те се позива читалац да је сам надопуни, постајући тако песников активни помагач) налазимо у песми „Предео изван описа“ која се овако окончава: Са копна рева магарећа као припев / Свему потом о.
Песник појачава, и раније испољену, склоност ка метафоричком складању синтагми: лирику предела („Јутро у Хамамету“); мисао пута (Исто); уји светлост („Side Bou Said“); светлост бодра („Фрагменти из Картагине“); бурној светлости („Предео изван описа“); тихој светлости („Вече“); слушао музику светлости („Дневник, 12. 08. 2007“); живе антологије светлости („Созополски мотиви“); расута лирика светлости („Безброј огледала...“); жамор светлости („Лирика мора“); Светлост се дописује („Јутро на мору“); сјај тишине (Исто); филозофија тишине („Филозофија тишине...“); тишине камене („Небо бди над пејзажем...“); песма тишине („Стихови књига томови“); тишине слово („Песма као талас“);. Сасвим је очигледна доминација двеју речи-тема: тишина и (посебно) светлост. Притом је светлост и у метафоричкој предности. Тодо-ровићеве песме јесу право, често синестезијско, љескање светлости. Тишина и светлост срца су и неколиких песни-чких слика. Наводимо најпре оне са тишином: Гледам језик тишине („Знакови понад списа“; ова синестезијска слика једна је од најамбивалентнијих у читавој збирци: може се доживети / видети и као оглашавање / проговор, али и као плажење); Ал наступиће страшна тишина / Збориће ноћ у огњиштима (Исто); ... негда народи / Сада томови голе тишине зидина („Фрагменти из Картагине“; не само овде „активиран“ је locus comuni Свет-Књига; у читавој збирци као да постоји меланхолични песник преко чијих се стихова, палимсестно, пише: Јован Стерија Поповић). Потом, оне са светлошћу: Таме дашак у мраку оностране светлости („Фрагменти из Картагине“; пред нама је несумњиво флуоросцентни онострани стиховни дашак); Светли на све стране / Из згаришта белине // Сенке узлећу у видик („Отиске времена брише време...“); Истина овог стиха светлост окамењена („Писмо са Гозоа“). Речи-теме су и: век; хуј; море; талас; шкољка; ветар. Ту су и сталне опседантне речи Тодоровићева песништва: спис; слово; реч; опис; опомена; видело; историја; живот. Неколике речи вреди запамтити: истворити; јава–јара; јутропис; самота.
Песник зна да епифанијски „груне“ оксимороном: И небо је сиво жедно („На трагу за Douz“); Вековима идем ка тој у мраку светлости („Јутро у Хамамету“). Не клони се ироније: Све(Т) је сада само апстракција туристичка / Универзална метафора нестајања („Sidi Bon Said“). Велики је списак споменутих или цитираних уметника: П. Сезан; А Жид; Е. А. По; Т. Мијовић; Б. Петровић; С. Богдановић; С. Игњатовић. За мота су узети стихови: Јона Карајона, Бранислава Драгојевића, Октавиа Паса, Шејмаса Хинија, Јована Христића, Езре Паунда, Веселе Стра-шимирове. (Могле би се утврдити интертекстуалне везе које постоје између њиховог и песништва аутора о којем пишемо.) Неколико пута песник се поетички оглашава: До / живети песму („Знакови понад списа“); Садржај видика у поетику („Таласи, стихови“); Овде је сваки талас стих („Линија хоризонта“); Уче ме таласи песништву / Све те промене из истог у истом / Вазда другом („Таласи, песништво“); Море је песма / Песма Бог („Дневник, 22. 08. 1998“; и у песми „Небеско огледало“ налазимо, опетован, стих: Песма је Бог). Нема потребе посебно напомињати како је поетика Тодоровићева, метафорички усковитлана, добрано „искошена“.
Треба запамтити и следећа аутобиографска оглашавања: После свега / Хрид сам / Острво пусто („Острво пусто“); А ја у свему судба записујем („Sidi Bou Said“). Оно нас поново упућује на меланхоличну слику о свеопштој пролазности: Негда градови сада трагови („Уметност сећања“).
Када пева о природним феноменима песник приро-ду чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Шта је у мору природе човек? Само тварка коју време вара? Време је сагледано из посебног угла. Пев о прошлости најава је будућности. Прошлости је будућност у устима („Фрагме-нти из Картагине“). Трагови прошлог опомена су у трену-тку у којем јесмо да ће и од нас, у најбољем случају, остати – ако ишта остане – само рушевни трагови.
Вреди се понекад и кладити: када будемо били Картагина, остаће понеки талас Тодоровићева певања.
Наслов последње Тодоровићеве збирке упућује нам својеврстан сигнал на који не смемо остати слепи. Не нуде нам се песме настале на путовањима (онда би се унутар наслова обрео и предлог са), већ песме које су сама путовања, посредством песника као својеврсног медија, испевала изнутра, својим гласом. Тај мали отклон стално морамо имати у виду јер он је једна од кључних сти-листичких константи Тодоровићева певања уопште. Готово увек у његовим песмама присутно је мало „померање“ (једнако на тематској као и на језичкој равни) које их чини овлашно онеобиченим. Песме путовања имају шест ци-клуса од којих су три последња истоветно названа „Черно-марски кругови“. Они који им претходе су: „Тунишки круг“, „Малтешки круг“ и „Линија хоризонта / мисао даљина“. Песнички се ходочастило у Тунис, Малту, Турску, Бугарску, Црну Гору. Тодоровић се „учланио“ у велику породицу наших песника који су певали о мору, изборивши за себе међу њима једно од најистакнутијих места. Но, када говори о мору, наш песник истовремено пева, присећајући се Ференцијеве психоналатичке теорије, посебно у песмама о Тунису (био је то случај и када је Црно у боји у питању), особеним враћањем уназад, о самом освиту људског постојања, Картагини, општој пролазности. Његово море има метафизички ореол.
Тодоровићеви стихови су и изгледом „морски“: дуги, ваљајући, пуни понављања, заплетака, вртложења. Поједине речи се наглашавају унутар стихова тако што имају велико почетно слово. Песме су му наративне, доживљене несумњиво али и мишљу просветљене, пуне инверзија. Неколике песме су поетски записи. Неколике су и насловом означене као дневничке белешке. Има песама у прози. Збирка је испресецана неколиким гроздовима хаику песама. На једној страни, релативно дуге песме дугих стихова, а на другој – хаику проблесци. Но, Тодоровић је и своје хаику песме у овој књизи циклусно организовао тако да један хаику циклус чини управо једну песму. Ова подсећа на непрестано таласање. Сјајан пример за, изузетно ретку стилску фигуру апосиопезу или ретиценцију (говор или песма се неочекивано прекидају и започета мисао се не доводи до краја, те се позива читалац да је сам надопуни, постајући тако песников активни помагач) налазимо у песми „Предео изван описа“ која се овако окончава: Са копна рева магарећа као припев / Свему потом о.
Песник појачава, и раније испољену, склоност ка метафоричком складању синтагми: лирику предела („Јутро у Хамамету“); мисао пута (Исто); уји светлост („Side Bou Said“); светлост бодра („Фрагменти из Картагине“); бурној светлости („Предео изван описа“); тихој светлости („Вече“); слушао музику светлости („Дневник, 12. 08. 2007“); живе антологије светлости („Созополски мотиви“); расута лирика светлости („Безброј огледала...“); жамор светлости („Лирика мора“); Светлост се дописује („Јутро на мору“); сјај тишине (Исто); филозофија тишине („Филозофија тишине...“); тишине камене („Небо бди над пејзажем...“); песма тишине („Стихови књига томови“); тишине слово („Песма као талас“);. Сасвим је очигледна доминација двеју речи-тема: тишина и (посебно) светлост. Притом је светлост и у метафоричкој предности. Тодо-ровићеве песме јесу право, често синестезијско, љескање светлости. Тишина и светлост срца су и неколиких песни-чких слика. Наводимо најпре оне са тишином: Гледам језик тишине („Знакови понад списа“; ова синестезијска слика једна је од најамбивалентнијих у читавој збирци: може се доживети / видети и као оглашавање / проговор, али и као плажење); Ал наступиће страшна тишина / Збориће ноћ у огњиштима (Исто); ... негда народи / Сада томови голе тишине зидина („Фрагменти из Картагине“; не само овде „активиран“ је locus comuni Свет-Књига; у читавој збирци као да постоји меланхолични песник преко чијих се стихова, палимсестно, пише: Јован Стерија Поповић). Потом, оне са светлошћу: Таме дашак у мраку оностране светлости („Фрагменти из Картагине“; пред нама је несумњиво флуоросцентни онострани стиховни дашак); Светли на све стране / Из згаришта белине // Сенке узлећу у видик („Отиске времена брише време...“); Истина овог стиха светлост окамењена („Писмо са Гозоа“). Речи-теме су и: век; хуј; море; талас; шкољка; ветар. Ту су и сталне опседантне речи Тодоровићева песништва: спис; слово; реч; опис; опомена; видело; историја; живот. Неколике речи вреди запамтити: истворити; јава–јара; јутропис; самота.
Песник зна да епифанијски „груне“ оксимороном: И небо је сиво жедно („На трагу за Douz“); Вековима идем ка тој у мраку светлости („Јутро у Хамамету“). Не клони се ироније: Све(Т) је сада само апстракција туристичка / Универзална метафора нестајања („Sidi Bon Said“). Велики је списак споменутих или цитираних уметника: П. Сезан; А Жид; Е. А. По; Т. Мијовић; Б. Петровић; С. Богдановић; С. Игњатовић. За мота су узети стихови: Јона Карајона, Бранислава Драгојевића, Октавиа Паса, Шејмаса Хинија, Јована Христића, Езре Паунда, Веселе Стра-шимирове. (Могле би се утврдити интертекстуалне везе које постоје између њиховог и песништва аутора о којем пишемо.) Неколико пута песник се поетички оглашава: До / живети песму („Знакови понад списа“); Садржај видика у поетику („Таласи, стихови“); Овде је сваки талас стих („Линија хоризонта“); Уче ме таласи песништву / Све те промене из истог у истом / Вазда другом („Таласи, песништво“); Море је песма / Песма Бог („Дневник, 22. 08. 1998“; и у песми „Небеско огледало“ налазимо, опетован, стих: Песма је Бог). Нема потребе посебно напомињати како је поетика Тодоровићева, метафорички усковитлана, добрано „искошена“.
Треба запамтити и следећа аутобиографска оглашавања: После свега / Хрид сам / Острво пусто („Острво пусто“); А ја у свему судба записујем („Sidi Bou Said“). Оно нас поново упућује на меланхоличну слику о свеопштој пролазности: Негда градови сада трагови („Уметност сећања“).
Када пева о природним феноменима песник приро-ду чита тако што јој омогућава да се сама заталаса, огласи. Тодоровићеве песме њено су „писаније“. Шта је у мору природе човек? Само тварка коју време вара? Време је сагледано из посебног угла. Пев о прошлости најава је будућности. Прошлости је будућност у устима („Фрагме-нти из Картагине“). Трагови прошлог опомена су у трену-тку у којем јесмо да ће и од нас, у најбољем случају, остати – ако ишта остане – само рушевни трагови.
Вреди се понекад и кладити: када будемо били Картагина, остаће понеки талас Тодоровићева певања.
Д. Стојковић
_________
* фотографија М. Тодоровића. Одломак из писма...
Miroslav Todorovic >
Mon, June 1, 2009 7:45 am
To: zavetine@verat.net
Mon, June 1, 2009 7:45 am
To: zavetine@verat.net
.... evo me ponovo u Nišu, gde ostajem do 10. juna. Pa, ponovo u selo, među "moja" brda. Sve tako, ni tamo, ni ovde, uvek IZMEĐU, dok se negde ne skrasim. Ovde me je dočekao Stojkovićev tekst o novoj knjizi. Koliko sutra poslaću ti 3. primerka, jedan za tebe, a 2 daruj nekome. Bilo bi dobro da to dobije neko ko bi o knjizi svoje utiske, u vidu prikaza, napisao. Voleo bih da te ovaj jav nađe u dobru...
