Белатукадруз

Белатукадруз
ЧУВАРКУЋА

Translate

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

УКЉУЧИТЕ СЕ И ПОМОЗИТЕ

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Русија је изгубила поверење у Европу / Јевгениј Шестаков

  
....Је­ди­ни про­је­кат по­мо­ћу ко­га су Ру­си­ја и Евро­па мо­гле да по­ста­ну пра­ви стра­те­шки парт­не­ри на не­ко­ли­ко де­це­ни­ја био је европ­ски си­стем про­ти­вра­кет­не од­бра­не. Ме­ђу­тим, под при­ти­ском Ва­шинг­то­на, Евро­пља­ни су од­би­ли да по овом пи­та­њу са­ра­ђу­ју са Мо­сквом.
Кри­за по­ве­ре­ња из­ме­ђу Евро­пе и Ру­си­је је очи­глед­на и нај­ве­ро­ват­ни­је ће на­ста­ви­ти да се про­ду­бљу­је. Од­су­ство на­прет­ка по кључ­ним пи­та­њи­ма ва­жним за без­бед­ност Ру­си­је не­ми­нов­но ће до­ве­сти до сла­бље­ња са­рад­ње на свим дру­гим по­љи­ма.
Ипак, сце­на­рио у ко­ме би се Евро­па од стра­те­шког парт­не­ра Мо­скве пре­тво­ри­ла у ње­ног по­тен­ци­јал­ног не­при­ја­те­ља из­гле­да ма­ло ве­ро­ват­но. Основ­ни „ко­ло­се­ци“ — бор­ба про­тив те­ро­ри­зма и тр­го­ви­не дро­гом, про­ток ро­бе у Ав­га­ни­стан — не­ће би­ти ре­ви­ди­ра­ни. Ру­си­ја ће шти­ти­ти сво­је ге­о­по­ли­тич­ке ин­те­ре­се, али ће се пре све­га кон­цен­три­са­ти на ре­ги­о­не ко­је сма­тра тра­ди­ци­о­нал­ним зо­на­ма свог ути­ца­ја. Исто­вре­ме­но, Мо­сква ће са САД ра­ди­ти на из­на­ла­же­њу за­јед­нич­ког је­зи­ка по пи­та­њу оп­штих нор­ми по­на­ша­ња на свет­ској сце­ни. О овом пи­та­њу ви­ше не­ма сми­сла по­себ­но раз­го­ва­ра­ти са ЕУ.
Не тре­ба за­не­ма­ри­ти ни чи­ње­ни­цу да ће ру­ски би­знис ви­де­ти сво­ју при­ли­ку у еко­ном­ском сла­бље­њу ЕУ. Без об­зи­ра на не­по­вољ­ну по­ли­тич­ку кли­му, ру­ске ин­ве­сти­ци­је у Евро­пи ће се ши­ри­ти. На при­мер, не­дав­ни по­ли­тич­ки спор Ру­си­је и Ве­ли­ке Бри­та­ни­је ни­је до­вео до сма­њи­ва­ња еко­ном­ске са­рад­ње из­ме­ђу две зе­мље.
Кључ­на од­лу­ка ко­ја би мо­гла да по­вра­ти по­ве­ре­ње Ру­си­је у об­но­вље­ну ЕУ био би до­го­вор о европ­ској про­тив­ра­кет­ној од­бра­ни. За­пад од­би­ја да при­ли­ком по­ста­вља­ња про­ти­вра­кет­ног шти­та пру­жи Ру­си­ји прав­но оба­ве­зу­ју­ће без­бед­но­сне га­ран­ци­је. Мо­сква сма­тра да то угро­жа­ва ње­не стра­те­шке ин­те­ре­се. Ако се то­ком са­ми­та НА­ТО-а у Чи­ка­гу кра­јем ма­ја ове го­ди­не Евро­пља­ни сло­же са ад­ми­ни­стра­ци­јом САД око га­ран­ци­ја за Мо­скву или ба­рем усво­је план за им­пле­мен­та­ци­ју та­квих га­ран­ци­ја, то би мо­гла да бу­де по­ла­зна тач­ка и за дру­ге за­јед­нич­ке ру­ско-европ­ске про­јек­те. ....
       Видети више:  http://ruskarec.ru/articles/2012/05/11/rusia_e_izgubila_poveree_u_evropu_15582.html

Suva planina, Trem

Doživljaji planinara
______________________

U neko doba voz se dovukao do Niša gde su nas na stanici dočekali Dobri koji je sveže stigao iz Sofije i naš drugar Kika, jedan od niških domaćina.
Na niškoj tvrđavi, na dogovorenom mestu, ispod starog hrasta čekao nas je ostatak ekipe. Sada nas je bilo oko tridesetak.
E onda je nastala frka trka panika... Autobus koji je trebao da nas odnese do sela Donja Studena je kretao za nepunih 45minuta a mi nismo bili ni na pola puta sa kupovinom potrepština za kampovanje. Veću trku i gungulu grad Niš nije video još otkako su Turci otišli. Konvoj od tridesetak ljudi teško natovarenih rancima, šatorima, hranom i po kojom flašom zakrčio je ulice grada. Na kraju je jedan deo putnika uleteo u bus, a drugi okupirao najveći travnjak na tvrđavi i, sa slamkom u zubima, krenuo stručno da se izležava u debeloj 'ladovini.
Donja Studena (grupa 1) ... Naravno, stigli smo trčeći do autobusa u poluraspadu koji je već kretao. Trojica mlađanih Nišlija, sveže vrbovanih članova, su u Matrix akciji zaustavili vozilo i mi smo se ukrcali, u oslabljenom sastavu. Boga pitaj gde su ostali. Unutra mi, još 15 putnika i planina ranaca i podloga za vreće. Baš samo kabasti. Prolazili smo kroz divne, ruralne predele na putu do planine, pomenuta 3 momka su nam detaljno objasnila i pokazala gde je Niška Banja a gde Gadžin Han. Stigli smo relativno brzo. Putem smo naišli na traktor sa prikolicom koja je bila prazna. Nije nam trebalo puno da se organizujemo, iako je čičica sve vreme govorio kako idu samo kilometar gore. Ne zna on koliki je kilometar sa rancem na ledjima i još 6 kila prateće opreme u rukama, pretežno hrane. :)
Donja Studena (grupa 2) ... Kada smo izašli iz autobusa sreli smo čičicu planinara koji nam je objasnio kako naći prečicu do starog planinarskog doma i pričao nam o tome koliko puta se on peo na Trem i kako svake godine dolazi na Fruškogorski maraton. Dva dedice su se zamalo za guše u'vatila oko toga da l' do Trema ima tri ili tri i po sata. Onda je krenuo uspon... neki od nas su ga lakše, neki teže podneli... Sat i po pešačenja uzbrdo do planinarskog doma sa celokupnom opremom u rukama i na leđima. Druga grupa nas je strpljivo čekala.
trem, suva planina
Za tren oka devet manjih i većih šatora bilo je rašireno u velikom krugu u čijem centru je veselo zapucketala vatra, dok se hvatao prvi mrak. Marina uporno pokušava da prebroji ljude, ali niko ne miruje, i uvek ispada drugačije. Dok se vatra polako rabuktavala velika grupa mladih ljudi je uz priču, pesme, roštilj-kobasice i pokoji ćevap, malkice domaće viljamovke i manastirke čekala novo jutro ili duboku noć da krene u osvajanje Trema, najvišeg vrha Suve planine.
Negde oko 2 sata ujutru počelo je komešanje po kampu i 20-tak ljudi krenulo je ka vrhu i dočeku novog dana iz potpuno drugačije perspektive. Ostali su ostali da hrču pod čadorima.
Irena: Pošto smo se podelili na hrkače i ne-hrkače... noć (tačnije cela 2h) sam provela u ne-hrkačkom šatoru sa Ninom, Kikom i Jovanom. Napolju je bilo jezivo hladno, mrkli mrak, duvao je neki nenormalni vetar i samo sam čekala kada će da nam razvali šator! Međutim, to se nije dogodilo. Desilo mi se nešto mnogo gore... Kika, naš domaćin i vođa puta je krenuo da budi ljude jer je bilo vreme za polazak, a meni se nikako nije izlazilo iz moje divne tople vreće. Jovan i Nina su jednoglasno rekli : „Mi ne idemo!“ Meni je laknulo što nisam jedina i samo sam se okrenula na drugu stranu. Ali ne lezi vraže! Kika je bio uporan i na svaka 2 minuta je dolazio i drmusao nas: „ ...’Ajde, pa zbog toga ste i došli!“ Ali on je bio mala beba za Lazara koji je, ni manje ni više, strob lampom izazvao slepilo i definitivno nas naterao da ustanemo. Bilo je to najgore budjenje u mom životu! Ipak, duboko sam im zahvalna na tome, jer sve sto je posle usledilo bilo je vredno tih muka.
trem, suva planinaSlumpy: Osetno uzbuđenje me je trglo iz sna, i ja se osvrnuh po šatoru tražeci sat i misleći da je već bilo vreme polasku. Bilo je jedan i po posle ponoći. Oslušnuh: više nije bilo žagora napolju i čulo se samo pojačano zavijanje vetra. U glavi mi je još odzvanjalo pucketanje logorske vatre i graja ljudi oko nje koje je trajalo do ponoći. Sklopih oči i zadremah lakim snom. Sledeci put me je probudio budilnik - bilo je 2 sata. Izašao sam iz šatora - sanjivi i ne više tako pričljivi ljudi su izlazili iz svih 9 šatora. Ekspedicija se okupljala za polazak.
Noc je bila sveža ali prijatna. Dok su se ostali pripremali za polazak, ja sam posmatrao Trem na koji su padali slabi zraci mesečine i razmišljao šta da ponesem nemajući pojma sta me čeka tamo gore. Pogledao sam u nebo - bilo je zvezdano i divno. U 2:23h ekspedicija od 20ak ljudi je započela uspon ka Tremu koji je sa 1810 metara nadmorske visine gledao na celu jugoistočnu Srbiju...

trem, suva planina

       videti više:  http://www.serbiatravelers.org/Putopisi/205-za-trem-oka

УПРАВО ПРИМЉЕНЕ НОВОСТИ

КЊИЖЕВНИК МИЛАН РАНКОВИЋ, БИВШИ МИНИСТАР КУЛТУРЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ,
ПРЕМИНУО ЈЕ ЈУЧЕ У БЕОГРАДУ У 80. ГОДИНИ.
 
 
Влашка гозба, колаж
 
ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ НА РУСКОМ

Руски часопис "Литаратурније знакомства" који излази у Москви, у свом најновијем, јунском броју, објавио је циклус од девет песама песника Владимира Јагличића у преводу руског песника и преводиоца Германа Гецевича. 
Гецевич, представљајући Јагличићеву поезију руским читаоцима, између осталог каже: "Његови стихови су - дубоко философско-метафизичко промишљање песника о суштини постојања (...). То није песник једног плана, већ неколиких одједном. Песничка метафора се овде јавља паралелом самога живота која се пројицира на реалне људске односе и увек подразумева одређени сижејни и духовни развој".
 ГЕЦЕВИЧЕ ЈАГЛИЧИЋУ                                                    
               Владимир, Вы очень талантливый Поэт. В каждом Вашем стихотворении есть открытия не формального, а метафизического плана. Я даже и без подстрочника понимаю это. Я рад, что наши литературные судьбы пересеклись в этом времени, в этом хаосе...  Спасибо. Я только что читал в ЦДЛ на поэтическом вечере "Лёд" и "Сербица". Рассказывал о Вас. О Вашей Поэзии. Принимали бурно. После вечера подходили люди. Благодарили...
                                                                                                 Всего доброго Вам и Вашей семье.
                                                                                                    С уважением - Герман Гецевич           

ЕВА

Напрасно я считал, что лживо счастье,
Что вечности вертеп мрачнее хлева,
Я камнем был без речи и участья,
И слов твоих не слышал, Матерь-Ева.

Не знал, что пред судьбой склонюсь во власти
Ни гнева, а таинственного чрева,
Что сердце ты сразишь соблазном страсти,
А Змий обнимет лишь сухое древо.

Что лишь с тобой познаю я так много:
Блаженство рая и величье Бога…
За сладость мук, что были так легки,

Плоть не желала впредь владеть собою,
И приняла с покорностью слепою
Плод искушенья из твоей руки.

НА СТРОЙКЕ

Солнце село на серые волосы:
Пыль на стройке, и там и тут.
Полдень. Дым ощущается в воздухе.
Два бетонщика пиво пьют.

«Жизнь сурова!» – сказал один из них,
И окурок, прижав ногой,
"Жизнь легка, успевай только спину гни», –
С примиреньем вздохнул другой.

Возле насыпи, у экскаватора,
Трубным дымом земля залатана,
Сердце  мечется взаперти,

Хоть привык я не беспокоиться,
Но пытаюсь над грунтом горести,
Скрытый смысл в их словах найти.

ПАКЕТ

Пакет в траве чернеет опустело,
Земля изгрызла плоть его и стать,
От ветра вмиг он раздувает тело,
А дождь пройдёт – он слипнется опять.

К чужим ногам он жмётся в укоризне,
Обрамлен смертью, листьями отпет,
Пакет в траве – обрывок прошлой жизни,
Судьбой небрежно скомканный пакет.

Лишь пёс порой обнюхает снаружи
Пакет сырой, что никому не нужен,
За лето потерял он прежний вид,

И проезжая ночью по дороге,
Подумаю я с дрожью, что в итоге
Нам всем финал похожий предстоит.

(Извор: uksrbije@srpskacirilica.rs )

Димитријевићева препорука...


(....)
Руски мислилац Александар Панарин, носилац угледне Солжењицинове награде, у тексту „Народ без елите: између очаја и наде“ указује да сопствене елите локално становништво већ одавно не може да надзире, јер су елитисти своју судбину и интересе, како каже Антонић, везали „не са сопственим народом, већ са глобалним системом богатства, моћи и престижа, у који настоје да уђу тако што ће му као послушне работнике привести цео свој народ“.
Жртве транснационализације елита су социјална држава и национална сувереност, а капитализам од производног постаје паразитски, шпекулантски. У Источној Европи елитисти се јављају као „модернизатори - вестернизатори“, који не желе да чекају резултате модернизације скупа са својим народом, него хоће да одмах живе у богатствима глобалне врхушке. Они мрзе сопствнеи народ, оптужујући га за „национализам“, „традиционализам“, „заосталост“, и сав свој живот, од школовања и лечења до одмора и забаве, почињу да проводе у иностранству. Народ упада у гето- беду четвртог света, и једини циљ му је да емигрира из јада и безнађа у коме се нашао. Гетоизирани губитници транзиције бивају подвргавани најоштријим нападама елита у убеђивању да су сами криви за убогост у којој су се обрели. Ти вербални напади само су припрема за „светски грађански рат“, то јест за ликвидацију светске сиротиње (план за ликвидацију се крије иза глобалистичке приче о „златној милијарди“ срећника што на планети Земљи могу живети „пуним плућима“).
Сиротиња се напада као заостала и крива за своје стање управо зато што транзициони пљачкаши (тајкуни и њихове партијске и интелектуалне слуге) не могу да објасне народу зашто се обрео у таквој беди, а обећавали су му куле и градове чим транзиција прође. Пацијент је крив зато што је болестан!
Панарин сматра да обнова народа мора почети од обнове његовог морала. Народу треба објаснити да он није крив зато што су га тајкуни опљачкали, зато што не зна енглески, пише ћирилицом и слави Божић 7. јануара. „Ми“ не треба да постанемо „ОНИ“ да бисмо били достојни постојања. „Ми“ морамо спречити „њих“ да нас истребе као „неприлагођене“ и после тога нам отму земљу и имовину.
Зато се у транснационалну елиту у земљама у транзицији регрутују они које поменусмо малопре: професионални србофоби, бивши компартијски идеолози, титољупци и титоугодници, и слична тевабија. Они су образ давно бацили под ноге. Неуспели у правом академском простору („философ паланке“ не само да није дипломирао философију, него није окончао ни књижевност, Миша економиста нема диплому Економског факултета, Теофил десрбизатор има само чаланске књижице разних библиотека - од читања није стигао да студира), они су СТРУЧЊАЦИ ЗА СВЕ, и, попут правих Титових комесара, углавном несвршених студената, постају „комесари модернизације и мисионари вестернизације“ (Панарин).
Задатак праве елите једног народа је да се глобалистичкој елити хедониста - бубашваба (у оном смислу у коме Мило Ломпар види „бубашвабу“ као човека за кога постоји само „у се, на се и пода се“ и carpe diem философија) супротстави истином, коју Антонић јасно дефинише: „Нема заједнице уколико њени чланови не претпостављају опште појединачном; без спремности њених чланова на самоодрицање; без самоограничења зарад других; без пожртвованости. А ако нема заједнице, нема ни демократије; нема ни слободе; нема ни грађанина; коначно, нема ни човека“ (стр. 265).
Новом тоталитаризму који, приватизујући јавну сферу зарад добра глобалистичке квазиаристократије, морају се супротставити људи који, по Солжењицину, нису спремни да живе у лажи. То је, како је велики руски писац говорио, НОВА ЖРТВЕНА ЕЛИТА. Она ће се, наравно, наћи на удару квазиелита политичких и идеолошких, и то по наређењу Великог Брата неког од транснационалних центара моћи. Она мора бити свесна да је чекају немилосрдни ударци - не само симболичког клања и вешања у „Пешчанику“, него реални, попут хапшења и прогона због „говора мржње“ Ко зна, можда Антонића сретнемо у неком од затвора либерално - демократске Друге Србије, чије се лице, искривљено од мржње, већ помаља на блоговима „слободарске“ Б92? Зар, „во времја оно“, Мајка Латинка, Жика Европејац и други родитељи Друге Србије нису певали: „Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, / и нашу ће осетит пест“?

ЗАТОЧНИК „ЈЕЖЕВЕ КУЋИЦЕ“

Док сам листао нову књигу Слободана Антонића, све време ми је била на уму „Јежева кућица“ Бранка Ћопића. Коме је родитељи или деде и бабе нису читали у детињству? Ко није запамтио Јежурку Јежића који „ловом се бави, често га виде, / с триста копаља на јуриш иде“, и кога знају и вук и медо, а „змија га шарка по сву ноћ сања“? Љубазно се одазвавши лијином позиву на ручак, јеж одбија да се превише задржава, да би стигао до своје кућице пре мрака. Радознала лија мисли да Јежурка Јежић поседује раскошни двор, па хита да види шта тамо има. Успут јој се придруже вук, медвед и дивља свиња, који су својих брлога спремни да се одрекну за добар ручак. Стигав до јежеве кућице, они схватају да је реч о убогом станишту („колиба твоја права је баба, / кров ти је труо, постеља слаба“, веле му незвани гости.) Јеж им мирно одговара: „Тај дом је скроман, али је мој: / ту сам слободан и газда свој“. И, наравно, скреше им у брк: „То само хуље, носи их враг, / за ручак дају рођени праг“.
Учинило ми се да је Слободан Антонић тај Јежурка Јежић наше интелектуалне сцене: спокојан и миран у свести о свом културном идентитету, с „триста копаља“ ерудиције и списатељске вештине, спреман да се одазове позиву сваке „лије“ нашег квазиплуралистичког медијског простора и да учествује у полемичкој трпези за коју је позван, он се не плаши никаквих вукова, медведа и дивљих свиња „другосрбијанства“, па им, сасвим у складу с Ћопићевом поуком „Тај дом је скроман, али је мој“, поручује:
>> Требало би коначно да се неко у овој култури нађе ко ће да устане и каже им: „Господо, ви сте појам културног рата превише буквално схватили! Ви институционалне монополе користите као тврђаве из којих крећете у освајање и пустошење околног земљишта. Тешко да ћете моћи тако да наставите. Има још у овој земљи људи који верују у нешто друго осим у 'транснационални прогресизам'; још је у овој земљи људи који верују да човек има и нешто друго осим стомака и гениталија; који верују да памет није одлика само садашње генерације, већ да су и претходни нараштаји понешто знали и оставили нам у наслеђе; који се не стиде што су део овог народа и који су спремни да понесу његово име; који верују да се голгота и распеће не лече бескрајним конформизмом са моћником, већ стрпљењем, борбом и васкресењем".
И ти људи треба да им коначно кажу: „Борићемо се! више мирно посматрати како преузимате институцију по институцију, стопу по стопу, све док не окупирате целокупно друштво. Черчил је, у сличној прилици, када је требало пружити отпор силницима, рекао: 'Борићемо се на плажама; борићемо сс на пољима и на улицама; борићемо се у брдима. Никада се нећемо предати'. И ми, господо, борићемо се са вама свуда, где је то потребно. Борићемо се по новинама, борићемо се по сајтовима, борићемо се по трибинама; борићемо се по књигама, борићемо се по позориштима, борићемо се по галеријама... Никада се нећемо предати! Показаћемо да су наше вредности боље од ваших! И сигурни смо да ће, на крају, и ова земља и ова култура - победити!".“

Читајте књигу „Културни ратови у Србији“. Она ће вас охрабрити и вратити вам веру у снагу разума обасјаног љубављу према Истини и вољом да се Истини служи.

Владимир Димитријевић

Dokumentarni filmovi ZAVETINA