Листајући пожутеле новине

Ппокушајте да се снађете у овим факсимилима....Или ПОП И TРГОВАЦ КОПАЈУ БЛАГО
..

..

..

..



.

..

..

..







..

..
















































..

..

.

         = извор: Политика 1910.

Салих Хаџифејзовић

Стари крај у срцу и у сну & Милена Марковић | 24. јул 2016. 17:00 | Коментара: 6 &  У породици господина Салиха Хаџифејзовића, турског привредника из Милошевог дола. Као 17-годишњак стигао у Истанбул, запослио, завршио занат, оженио се

Макета завичаја у породичном врту Хаџифејзовића у Турској

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Сусрет привредника из Новог Пазара и Турске: Привреда је наш најјачи мост сарадње
• 
  Млади покрећу привреду

• Нове оптужнице за нападе на аеродрому у Истанбулу
• Организатор напада у Истанбулу био агент грузијске специјалне службе
• МАСАКР У ТУРСКОЈ: Терористи откривени због капута

ЗВУЧАЛО је готово нестварно. Када је глас непознатог човека из Истанбула одговорио на наш позив: само ви дођите, помоћи ћу шта год буде требало. Мени је драго да наш народ и у овим данима долази. 

А нама... нама је било важно да у двомилионском граду с којим се тек срећемо, у прилично непријатним околностима, неко само покаже пут. Тако смо упознали господина Салиха Хаџифејзовића. Нисмо ни слутили каква ће прича и порука следити после сусрета с њим.

Кратак увод у биографију:

Имао је седамнаест година када је из Милошевог Дола код Сјенице са родитељима дошао у Истанбул. Овде је завршио занат, одслужио војску, оженио се, засновао породицу, подигао фабрику мотора и бицикала. Извози у цео свет. У граду на Босфору га сврставају међу три најуспешнија привредника. Њему, ипак, припада прво место у вишемилионском досељеничком корпусу са Балкана. По мери коју обичан човек има: да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш.

- Увек говорим и тако се управљам: добро чини, добру се надај. За мене и моју породицу је важније с ким једеш, него шта једеш. Хоћу да кажем: најважније је какав си човек. Све дође и прође, све је могуће и стећи и потрошити, али ако образ не чуваш, џаба - говори Салих Хаџифејзовић. - А образ се чува тако што поштујеш немоћније од себе. И поштујеш земљу у којој живиш, али и што свој језик, обичаје и завичај не заборављаш. Мени је мој родни Милошев До у срцу и у сну. И ја се увек враћам путу којим сам овде дошао

У селу Врмџа, у подножју Ртња

Сеоба из села у град траје деценијама, па прича о досељавању странаца и младих у једно село звучи као научна фантастика. У селу Врмџа, у подножју Ртња, надомак Сокобање, последњих неколико година купљено је двадесетак имања, а нови становници су дошли из Венеције, Питсбурга, Њујорка, Београда, Зрењанина, Суботице, Новог Сада. Уређују куће које су старије од једног века, а један Американац налази се и на бирачком списку.

Најпре се доселио Лучо де Марки из Венеције са супругом Биљаном. Имао је прилике путујући светом да види многа лепа места за живот, а изабрао је да се настани у Врмџи када је видео куће окружене шумом и потоцима иако је до њих водио пут на којем је избројао чак 2453 рупе. Убрзо се одомаћио, почео да обрађује земљу, пече ракију и учи српски језик.

ЗВУЦИ СОУЛА, ЏЕЗА И ПАНКА

У сеоском сокаку може се срести и Пол Шапера, композитор панк опера. Млади Американац, са каријером у успону, доселио се са супругом Маријом и сином Адамом. Купили су стару кућу, унели најмодернију компјутерску опрему и прикључили се на сеоски брзи интернет

Еј, дубоко несрећна Србијо!

Запуштена задужбина деспота Стефана: Молитве у корову

Фото: Игор Маринковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Опет ће сијати палата Дуковић
• 
  Индекс важи у Приштини

• Будва: Земљу добротвора присвојили тајкуни
• Резиденција деспота Стефана Лазаревића нестала са мапе света
• Мошти деспота Стефана у Манасији, ходочашће у Копорину

Чудесна је лепота древне цркве деспота Стефана Лазаревића, посвећена Преображењу Христовом. Божанствена, иако је запуштена и заборављена.

На довратницима, у камену, уклесани су, давно, неописиви призори ратника у борби. Симболи и печати државе Немањића. Разни записи... Све је то повезано полукружним сводом у којi је уклесана винова лоза. Лоза трајања.

Дубоко у храму, олтар у камену. Неколико недогорелих свећа, три иконе, вино, нечији бели крст, клупе и столице које су, ваљда, ових празничних дана Сретења оставили они који препознају значај поруке: народ који не памти своју историју осуђен је да је понови.

Горович, село надомак Тополе, а као да је накрај света. Овде, у овом селу, налази се тај древни храм чији је ктитор деспот Стефан Лазаревић. Храм је запуштен, и закоровљен. Моћ времена које га неумитно круни и небрига људи да га обнове као да су се сагласили да га и потпуно униште. Али, зидови одолевају. Пукотине на њима сакрива упорни бршљан и друго растиње ижџигљало из темеља. Само небо, уместо крова, наткриљује ово прелепо место, руком старих мајстора улепшано.

Ово није само прича о овом божанственом месту. Ово је прича и о нама, нашем забораву.

На срећу, има и оних који су незаборавом, опоменули јавност каква је вредност овог вишезначног споменика српске